Odbolovala sam čitanje svake stranice romana “Vrane” češke autorke, Petre Dvoržakove. Završila sam ga potpuno slomljena.

Ovo je vrlo uznemirujuća priča o dvanaestogodišnjoj Bari, devojčici koja odrasta u porodici koja spolja deluje sasvim obično, čak i uzorno. A upravo u tom prividu normalnosti leži najveći užas ove priče.

Autorka se hrabro i beskompromisno hvata u koštac s temama od kojih mnogi zaziru: porodičnim nasiljem, emotivnim ucenama i seksualnim nasiljem unutar porodice.

Priču otkrivamo iz dve perspektive: iz ugla majke, pristrasne prema starijoj ćerki, a emotivno hladne i netrpeljive prema mlađoj Bari, gotovo kao da joj nije dete; i iz ugla same Bare, devojčice koja se svim silama trudi da bude „dobro dete“, da ne ljuti majku i oca, da se uklopi, da ne smeta, da zasluži makar mali znak ljubavi i pažnje za kojima očajnički čezne.

Svako poglavlje romana započinje simboličnom pričom o vranama. Na granama starog bresta, preko puta Barine kuće, gnezdi se vrana koja u proleće prvi put pokušava da privuče mužjaka i svije gnezdo. Za sve to vreme posmatra kuću naspram drveta, pokušavajući da razume porodicu u njoj. U isto vreme, devojčica Bara sa prozora svoje kuće posmatra crnu pticu.

Petra Dvoržakova ovim slikama gradi snažnu paralelu između vrane i devojčice. Obe vape za istim –  pripadanjem, sigurnošću i mestom gde mogu da budu prihvaćene. 

Strašno sam bila uznemirena dok sam čitala knjigu. Likovi su toliko realni da sam imala potrebu da se izvičem na slabog oca, okrutnu majku i bahatu, razmaženu Katku, dok sam Baru želela da zagrlim, zaštitim i sačuvam od batina i još više od onih teških modrica koje se ne vide golim okom! Jer se to podmuklo nasilje urezuje mnogo dublje u dušu deteta i ostavlja trajne posledice. Taj osećaj nemoći i bespomoćnosti, u koji smo kao čitaoci stavljeni, razarajući je i gotovo nepodnošljiv.

Sve vreme svedočimo devojčici koja je u najosetljivijem periodu odrastanja, koja se tek formira kao ličnost, izuzetno je talentovana i kreativna, a istovremeno ponižavana, odbačena i neprihvaćena. Svedočimo tome kako prihvata ulogu „one koja se prilagođava“, ne shvatajući da problem nikada nije bio u njoj. 

I to je ono što najviše boli – ta perspektiva deteta koje ne razume zašto je odbačeno, već krivicu traži u sebi, prihvatajući ulogu „vrane“, one koja ne pripada i  koja kvari sliku idealne porodice.

Mnogi od nas su, na ovaj ili onaj način, tokom svog odrastanja bili vrane. Prava je sreća kada ranjena vrana uspe da svije sopstveno gnezdo i u njemu se isceli. Mnoge to nisu uspele.

Zato je ova knjiga izuzetno važna. Jedna od najvažnijih koje sam pročitala poslednjih par godina.

Čitajte s pažnjom i saosećajnošću,
Vaša Tatjana