Posle čitanja knjige “Kintsugi tijela” Senke Marić,  zaista mi je bilo potrebno da sakupim raspadnute delove duše i tela i zalepim ih zlatnim nitima kako bih smogla snage i napisala nekoliko reči o ovoj emotivnoj knjizi zasnovanoj na vlastitom iskustvu autorke.

Priča paralelno prati prošlost i sadašnjost glavne junakinje, prati dva paralelna života – onaj prošli gde je postojala nada, doduše opora, za srećnom budućnošću i ovaj sadašnji kada je nada pretila da postane samo bledo i bolno sećanje. Roman Senke Marić nije priča o bolesti, nego o borbi za život, za sebe i svoje dostojanstvo. 

Bolest se uvlači u život glavne junakinje još u njenom detinjstvu i konstatno preteći vreba iz prikrajka oca, zatim majku i na posletku i nju samu. Rastavljala ih je na delove, menjala, proganjala, odnoseći bezbrižnost deo po deo..

Senkina naracija je tako snažna, a istovremeno i krhka, bez trunke patetike i samosažaljenja. Iako me je telo bolelo čitajući je, konstantno sam osećala zračak nade koji je izbijao iz bolnih šavova tela i prkosio smrti žudeći za životom.

Budite odgovorne prema sebi i drugima, redovno se pregledajte i volite sebe i svoj život, tako će i drugi moći da vas vole još dugo, dugo..

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana