Uh! “Strah me je, torero” čileanskog pisca, Pedra Lemebela, potpuno me je razgolitila u svojoj osećajnosti – dirnula me je i razapela između nežnosti i bola. 

Iz senke neuspelog atentata na diktatora Augusta Pinočea i revolucionarnog otpora osamdesetih, izranja priča o ljubavi koja se ne usuđuje da bude izrečena, o želji koja stanuje u telu koje društvo odbacuje, i o revoluciji koja tinja ispod svakodnevnog siromaštva, nasilja i straha.

U središtu je ona – Ludaja od Prekoputa, transvestit koji veze stolnjake za bogate, zna napamet stihove svih bolera i u srcu nosi neizrečeni san o ljubavi.

I Karlos – zgodni mladi revolucionar, koji u Ludajin dom unosi kutije, zavere, ideale – i čežnju kojoj oboje pokušavaju da ne pogledaju direktno u oči.

Oduševila me je poetičnost ovog romana. Svaka rečenica je kao stih – razbijena, bolna, raskošna u svojoj krhkosti.

„Pusti me da tugujem, to je jedini način na koji umem da iscedim sreću da me posle ne bi ojadila.“

Pogodila me je ova priča! Koliko god da je ukorenjena u Čileu osamdesetih, ona odzvanja i danas, kod nas. Sve dok postoje ljubavi koje ne smeju da se izgovore i žive, i snovi koji se kriju u kutijama ispod kreveta i na ulicama, revolucija nije gotova.

I mi, ovde, pod ovim našim nebom, još uvek tražimo dan.

“Tako je, ali mi ne tražimo noć, nego dan, svitanje posle dugačkog mraka u kome ova zemlja živi.“

“Strah me je, torero” je knjiga koja ne nudi utehu, ali je, u svojoj potpunoj ogoljenosti, upravo to.

Podsetila me je da se nežnost i otpor ne isključuju. Naprotiv. Ponekad je voleti najhrabriji čin. A najtananiji otpor –  neodustajanje od snova, čak i kada deluju nemoguće.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana