Lidija Dimkovska
“Non – Ui”

Ajme, ljudi, kako je “Non-Ui” makedonske autorke, Lidije Dimkovske, lepa i nežna knjiga.

Radnja je jako fino struktuirana. Smenjujuće misli baka Nedjeljke i njene istoimene unuke, nelinearne slike prošlosti i sadašnjosti, rata i mira, uklopljene su sa takvom lakoćom da stranice same lete, a slike izranjaju i iz Jadranskog i iz Tirenskog mora.

Upravo tim dalmatinskim uzvikom “Ajme”, koji se ne može sa dovoljno reči objasniti jer već dovoljno toga kaže, počinje svaka baba Nedjeljkina misao upućena unuci.

Sudbina baba Nedjeljke, Nede, bila je teška, dirigovana vetrovima rata, svađe sa bratom, selidbe iz rodnog Splita na Siciliju, straha od mafije i osećaja otuđenosti. Kažu da krst koji čovek nosi Bog dodeljuje prema težini koju može da podnese. Ako je tako, onda je baba Nedjeljka sve podnela i sve odnela. U životu sve izgleda da je ili NE ili DA. Baš kao što su i nju zvali.

Bliskost između bake i unuke, topla je nit koja povezuje radnju ovog romana. A radnja počinje krajem Drugog svetskog rata kada se mlada Neda zaljubljuje u italijanskog vojnika, Karla. Sudbina je udesila da je Karlo za vreme rata povredio baka Nedinog brata Krstu, a da se ona zaljubila u njega posle rata. Krv među bratom i sestrom zauvek je postala voda.

Svetla tačka tog ratnog perioda u baka Nedinom životu, bilo je prijateljstvo sa Francuskinjom Šarlotom koja ju je nazvala Non-Ui što je francuski prevod NE i DA.

“Tako izgleda dolazi do najveće bliskosti u životu. U takvim malim i kratkim trenucima potpune povezanosti sa drugima.”

Udajom za Karla, Nedjeljka napušta sve svoje – Split, porodicu, prijatelje i posao. Preseljenje je za nju bio krst koji joj je isekao srce na dva dela: jedan deo koji je otišao u Italiju, a drugi koji je ostao u rodnom mestu.

“Ajme, Nedo, kad više negde ne živiš, ti si tamo mrtav. I kad mrtav čovek ode tamo gde je ranije bio živ, to je kao da dolazi duh.”

Od tada baka Nedjeljka nosi svoj krst otuđenosti kako na Siciliji, tako i u Splitu. Otuđenost od jezika, od mora, od ljudi. Nigde više nije pripadala. Svoj dom pronašla je u srcu svoje voljene unuke Nede, jedine koju je naučila svoj maternji jezik. A život unuke Nede slika je modernog vremena. Onog gde su ljudi usamljeni i otuđeni jedni od drugih.

I ta usamljenost, nepripadanje, ali još više neraskidiva veza i ljubav između bake i unuke, nešto je zbog čega sam s knedlom u grlu čitala ovu divnu knjigu!

“Nije više bila toliko usamljena, iako se usamljenost ne meri ljudima i njihovim prisustvom, već osećanjem da negde pripadaš i da tebi neko pripada.”

Prigrlite sve ono čemu pripadate i čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

© 2024. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]