Knjiga “Belina” je moj prvi susret sa Jun Foseovim delom i nisam očekivala da će mi samo 40 stranica jednog romana otvoriti vrata tako specifičnog i hipnotišućeg sveta pripovedanja. Već na tim prvim stranicama postalo mi je jasno zašto ga smatraju vrhunskim umetnikom reči.

U knjizi “Belina” prati se tok svesti glavnog junaka koji se gubi u šumi gde dočekuje noć, bez telefona i igde ikoga u blizini. Rečenice se ponavljaju poput eha, misli teku neprekinuto, skoro opsesivno, i zajedno s junakom lutala sam između straha, nade i prihvatanja situacije.

Kroz unutrašnja previranja osobe koja je izgubljena u svakom smislu, suočavamo se s njegovim nemirima, destruktivnošću, ali i težnjom za unutrašnjim mirom.

A belina – ona se u mraku samoće pojavljuje poput zagonetnog entiteta. Možda kao refleksija sopstvenog ega? Možda kao susret sa nečim uzvišenijim, s anđelom? Ili sa sopstvenom suštinom? Ili je belina možda samo tišina, ono što ostane kada nestane sve drugo?

Ono što me je najviše prodrmalo jeste način na koji Fose koristi jezik da prikaže suptilne nijanse ljudske psihe. Znala sam da je poznat po svom minimalističkom stilu i istraživanju tema usamljenosti, identiteta i unutrašnjih borbi svojih likova. Ali da će me ovako uvući u vrtlog tih osećanja, nisam mogla ni da naslutim.

Neizmerno se radujem otkrivanju ostalih njegovih dela. 

Ako volite književnost koja vas gura u sopstvene dubine, Fose je autor kog nećete zaboraviti.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana