“Gradovi su kao i snovi sazdani od želja i strahova, iako je nit njihovog govora sakrivena, njihova pravila su apsurdna, perspektiva je varljiva, i svaka stvar sakriva neku drugu.”

Obožavam putovanja. Obožavam otkrivanje novih gradova jer u svakom novom gradu upoznajem novu verziju sebe. Nijedna ulica nije ista kada se njome krećemo iskusnijim i zrelijim korakom. Menja nam se perspektiva grada jer ni mi ne nosimo iste priče u sebi kao kada smo ga prvi put posetili.

„Putuješ da bi ponovo proživeo svoju prošlost? – tada je pristiglo Kanovo pitanje, koje bi moglo da bude i ovako formulisano: Putuješ da bi ponovo našao svoju budućnost?
A Markov odgovor je bio: Ono drugo mesto je ogledalo u negativu. Putnik prepoznaje ono malo što je njegovo otkrivajući mnogo što nije imao i neće imati.“

“Nevidljivi gradovi” Italo Kalvina nisu klasičan putopis, oni su mnogo više od toga. Nevidljivi gradovi su geografija duše, kartografija čežnji, sumnji i fantazija. Kroz zamišljene razgovore Marka Pola i Kublaj Kana – vladara koji ne želi da spozna svoje carstvo mapama i brojkama, već kroz priče – otvara se niz gradova koji možda ne postoje na zemlji, ali itekako postoje u nama.

Svaki od tih gradova ima žensko ime – Zenobija, Zaira, Maurilija, Fedora, Armila – i svaka priča o njima je slika nekih osećanja, misli, sumnji.

„Imajući to u vidu, besmisleno je ustanovljavati da li Zenobiju valja klasifikovati u srećne ili nesrećne gradove. Nema smisla podeliti grad na te dve vrste, već na druge dve: onu koja nastavlja kroz godine i promene da oblikuje želje, i onu u kojoj želje ili uspevaju da izbrišu grad, ili grad njih briše.“

Jedan grad je sačinjen od uspomena. Drugi od pogleda. Treći od simbola, četvrti od tišine. Grad u kom ljudi žive ne pogledavši nikada jedni druge. Grad u kom zaborav zamenjuje pamćenje. Grad koji raste iz snova i ruši se pod težinom stvarnosti.

Iza naizgled jednostavnog pripovedanja krije se poetska i filozofska dubina. Dok Kalvino piše o gradovima, on govori i o jeziku. On piše o prostoru, ali misli i o vremenu. Piše o arhitekturi, ali osećamo da nas zapravo vodi kroz strukture svesti.

A u pozadini, sve vreme odzvanja jedan grad: Venecija – grad Marka Pola. Grad koji možda jedini zaista postoji. Ili je baš on onaj nevidljivi. Jer kako reče Polo: „Svaki put kada opisujem neki grad kažem ponešto o Veneciji.”

Tražeći istinu, Kublaj Kan, zapravo slušajući Markove priče, sluša samog sebe. Tako je i sa nama. Kada čitamo/slušamo priču koja nas pogodi, kao da čujemo sopstveni glas, sopstvenu priču. Jer nevidljivi gradovi su oni koje nosimo u sebi, gradovi koje gradimo svojim rečima, svojim ćutanjem i svojim čežnjama.

“Marko Polo opisuje jedan most, kamen po kamen.
–  Ali koji kamen drži most? – pita Kublaj Kan.
– Most ne drži ovaj ili onaj kamen, odgovara Marko, već luk koji oni čine.
Kublaj Kan ćuti, razmišlja. Zatim dodaje: Zašto mi govoriš o kamenju? Samo mi je do luka stalo.
Polo odgovara: Bez kamenja nema luka.”

Ovu knjigu nisam pročitala u jednom dahu. Više puta sam se vraćala na neke delove, listala je, zadržavala se u nekim gradovima. Čitala između redova. Lutala ulicama. Baš kao i Kalvinovi gradovi, ova knjiga se ne može u potpunosti upoznati. Ali nas menja. Baš kao i realna putovanja.

„Grad je jedan za onoga ko prođe pored njega bez ulaženja, a drugi za onoga ko je uhvaćen njime i ne izlazi; jedan je grad u koji se stiže prvi put, a drugi onaj koji se zauvek napušta; svaki zaslužuje drugačije ime; možda sam o Ireni već govorio pod drugim imenima; možda nisam govorio o drugom do o Ireni.“

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana