Kada sam završila poslednju rečenicu romana “Sveće gore do kraja” mađarskog pisca, Šandora Maraia, ježila sam se još dugo, dugo…

Kakva veličanstvena književnost, kakva raskošna i snažna priča! Kada čitam ovakva dela, osećam se najbliže Bogu. Jer ovakav talenat za pisanje mora biti božanski.

Radnja romana traje jedan dan, jednu noć, dok sveće ne izgore do kraja. Stari general je na ovaj susret sa svojim starim, najboljim prijateljem čekao četrdeset i jednu godinu.

“Njihovo prijateljstvo bilo je ozbiljno i nemo, kao što su sva velika osećanja koja su za ceo život. I kao u svim velikim osećanjima, i u ovome je bilo čednosti i griže savesti. Čovek ne može nekažnjeno oduzeti jednog
čoveka od ostalih.”

Četrdeset i jedna godina prošla je od njihovog poslednjeg susreta u generalovom dvorcu i isto toliko godina odvijali su se fiktivni razgovori generala sa svojim prijateljem, sa svojom suprugom, sa sobom. Pitanja su se množila, čežnja za istinom menjala se iz potrebe, u odgovore, a potom i u ravnodušnost…

“Ima nešto što je gore od smrti i patnje… a to je da čovek gubi samopoštovanje.”

I general i njegov prijatelj odavno su položili svoja oružja, ali ove noći jedan od njih povukao je mač-jezik i spreman je da njime poseče, optuži, osveti se… ali da li je iko iz borbe za ljubav, tamo gde se umešala izdaja, izašao kao pobednik?

Maestralno.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana