“Moj otac je bio baštovan. Sada je bašta.”

Moj otac je Bugarin, Metodi. I baštovan. I vozio je poljskog fiata, baš kao i Georgijev otac. I bašta je bila njegov svet. Mesto gde je sadio svoju budućnost čvrsto se držeći za korene svoje prošlosti, svoga oca. Jer i on je bio baštovan. 

Sećam se kako je moj otac svog oca zvao bašta. Mislila sam da taj izraz za oca zaista ima neke veze sa baštom i njihovom ljubavlju prema njoj. Sada znam da je to bilo dečje romantizovanje, sklona sam tome i danas.

Ispred bakine i dekine kuće nalazilo se sto hiljada lala i deset hiljada ruža. Odrastanje u mirisima ovog divnog cveća, paprike i paradajza ne bih menjala ni za jedno drugo detinjstvo!

Već godinama osećam potrebu da sadim svoju baštu, ruke bi mi stalno okopavale zemlju. Možda je ta potreba počela da raste paralelno sa tatinom slabošću.

Prvi znak bio je prodaja njegove bašte. Kao da je time počeo da se odriče jednog dela sebe. Srećom, u dvorištu kuće postoji komad zemlje koji je postao novi svet u malom. Drugi znak bio je kada je izjavio da dogodine u baštici neće saditi povrće, nego travu.

Zato je meni potrebna bašta, da bih se držala za korene svoje prošlosti. 

Oprostite na predugačkom uvodu, ali, verujem, da je sada potpuno jasno zašto me je ova knjiga dirnula na toliko nivoa.

„Bašta je bila njegov drugi život, glas i sve što je prećutao. Govorio je preko nje, a njegove reči su bile jabuke, trešnje i krupan, crveni paradajz. Kada stignem, prvo mu je bilo da me odvede da mi pokaže baštu. Svaki put je bila drugačija.”

Način na koji Gospodinov piše, uvijajući svoju tugu u svetlost, u smisao i temelj svog postojanja, vredan je divljenja. Njegov narativ mi je toliko blizak i prijemčiv. Neizmerno sam zahvalna što živim u vremenu njegovog stvaranja. Kao da svedočim stvaranju istorije o kojoj će se još dugo dugo nakon nas pričati i slaviti!

„Voleo bih da na ovim stranicama bude svetlosti, meke popodnevne svetlosti. Ovo nije knjiga o smrti, već pre o žalosti za životom koji se završava. Ima razlike. Nije to tuga samo za saćem punim meda, nego je, možda čak i više, tuga za praznim ćelijama tog saća. Tuga za saćem koje se hladi i voštane sveće dok nam dogorevaju u rukama. Ništa strašno – kako je on to umeo da kaže.”

Gospodinov na početku nagoveštava ono što će se neminovno dogoditi. Ali kroz epizode očevog života stalno nas vraća smislu, zahvalnosti za sve ono što nam roditelji pružaju.

Georgi kaže da njegov roman nema žanr, a ja sam ga doživela kao poetičnu odu ocu.

„Otac mi je bio onaj Atlas koji je na ramenima držao tone prošlosti. I sada, kada je otišao, osećam kako sva ta prošlost puca, tiho pada na mene i zatrpava me svim svojim popodnevima. Popodneva detinjstva što se tiho ruše. I nemam koga da pozovem u pomoć.”

„Važno je da ih držimo za ruku dok umiru”, govorim jednom prijatelju koji je isto izgubio oca. „Važno je i da ih posle pustimo”, odgovara mi posle kratkog ćutanja.

„Smrt je trešnja koja zri bez tebe.”

„Baštovan i smrt” je roman koji me je istovremeno boleo i grejao jer me je podsetio da naši očevi ne nestaju onda kada odu. Oni ostaju u svemu što su preneli na nas. 

Moj tata će uvek ostati u načinu na koji držim alat, orezujem ruže i sadim cveće u svojoj bašti.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana