„Ako pređeš reku“ Ženevjev Dame roman je koji dokazuje snagu reči – onih unutrašnjih koje nas menjaju, obrazuju, osvešćuju, ali i onih spisateljskih, preciznih i lirski oblikovanih, koje na svega devedeset strana uspevaju da ispričaju priču o odrastanju, siromaštvu i prelasku na drugu obalu – onu na kojoj se susrećemo sa stvarnim životom, bez zaštite i zaklona.

Ženevjev Dama je belgijska autorka, dramaturškinja, rediteljka i spisateljica, a ovo je njen prvi roman. Za njega je 2011. godine dobila nagradu Prix Victor Rossel, jedno od najznačajnijih književnih priznanja u Belgiji, kao i Prix des cinq continents de la Francophonie, nagradu koja se dodeljuje delima koja obogaćuju frankofonu književnost širom sveta. Već nakon prvih stranica bilo mi je jasno zašto je roman ovenčan ovim priznanjima. Priča je nenametljiva, a snažna; jednostavna, a duboko potresna.

Glavni lik, Fransoa Soran, ima sedamnaest godina, ali njegovo detinjstvo trajalo je predugo. Odrasta u kući bez majke, bez mnogo reči, bez nežnosti i pažnje koja potvrđuje da uopšte postoji. Okružen svinjama i teškim seoskim poslovima, pronalazi u njima više topline nego u ljudima. Njihova tišina ne boli kao ćutanje onih do kojih mu je stalo. Jedina brižna osoba bila je sestra Mariza. I upravo ona prelazi reku, uprkos očevom upozorenju koje odzvanja kao kletva:

„Ako pređeš reku, ako pređeš reku, rekao je otac, više nikad nećeš kročiti u ovu kuću…“

Ova zabrana postaje granica između Fransoinog detinjstva i želje za istinom. Šta je sa druge strane? Ruševine? Opasnost? Majka?

Fransoa je nepismen. Iako ima godine momka, u duši je ostao nezrelo dete. U očima drugih on je „glupak“, „beštija“. U očima oca neko koga treba zadržati na sigurnoj strani. A zapravo je najčistiji lik ove priče – naivan, ali duboko osećajan, gladniji reči nego hleba.

Njegova najveća praznina jeste majka. Često razmišlja o tome kako svi imaju majke, čak i svinje. Morao je i on nekada imati svoju. Ali gde je ona? Da li je umrla? Da li je otišla? Postoji li negde trag njenog imena?

U njegov život ulazi sveštenik Rože – nenametljiva, ali presudna figura romana. On je prvi koji u Fransoi vidi ono što drugi ne vide. Uči ga slovima i polako mu otvara svet. Pokazuje mu da čitanje znači mogućnost da razume, da postavi pitanja, da izađe iz zatvorenog kruga nametnutih istina. Rože unosi svetlo u dečakov život.

„Fransoa, vreme koje prođe izgubljeno je vreme, Fransoa.“

„Sad znam slova, sva slova i reči. Nisam više glupak. Nisam više glupa beštija… Ali ovo je druga vrsta straha.“

Kada napokon savlada reči, Fransoa odlazi na groblje kako bi pored bratovljevog groba našao majčino ime među uklesanim slovima. Značilo bi mu da ima makar mrtvu majku. Da postoji mesto na kom može da je pronađe, da dotakne grob kao dokaz njenog postojanja. Kada njeno ime ne nalazi, čežnja postaje još snažnija – i reka za njega prestaje da bude zabrana i postaje nada da će je pronaći s druge strane.

Bolela me je Fransoina odbačenost i nedostatak ljubavi. Zato mi je lik sveštenika bio posebno drag. A ipak, Rože nije predstavljen kao nedodirljiv simbol sigurnosti. Naprotiv, autorka njegovim likom pokazuje krhkost ljudskog bića. Rože se zaljubljuje uprkos ograničenjima svoje službe. I upravo tu roman dobija dodatnu dubinu – svi smo ljudi sa istim željama, slabostima i potrebom za bliskošću.

Ovo jeste priča o siromaštvu – ne materijalnom, već onom pogubnijem, emotivnom. A pre svega, to je roman o sazrevanju.

„Život ti uvek izmiče, misliš da ga znaš, a u stvari ga uopšte ne znaš.“

Jako mi se dopala poetičnost Ženevjevinog pisanja kojom slika surovo realističnu priču. U toj jednostavnosti koja boli leži snaga ovog romana.

Posebno želim da pohvalim kvalitet prevoda sa francuskog Dejana Acovića.

Toplo vam preporučujem ovaj roman – mali po obimu, ali veliki po odjeku, koji nas podseća da životne reke postoje da bi se prelazile.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana