„Duž oštrog noža leti ptica“ – samo neko kome je poezija u krvi, može ovako naslovom da prizove atmosferu čitavog romana. Tanja Stupar Trifunović spaja nespojivo: pticu kao simbol slobode i nož kao simbol oduzimanja iste. Pticu koja pokušava da sačuva svoj let i krhkost dok leti tik iznad ošrice opasnosti.

Takvom poetičnošću, takvom virtuoznošću, ispripovedan je ovaj roman. Njegov centralni motiv jeste rat, ali on se pojavljuje kao senka, kao utvara koja se približava i preti da proguta sve pred sobom. Nema opisa fronta, nema uniformi, nema zvaničnih datuma, a ipak tu je – u vazduhu koji se zgušnjava, u zanemelosti odraslih, u dečjim igrama koje više nisu samo igre.

I, da, deca. Kada bi se sva ratna bol mogla satkati u jednu jedinu reč, bila bi to – deca. U ovoj priči to su Vanja i Milena. Zato je ova priča toliko potresna – jer je gledamo očima onih kojima se svet ruši pre nego što su stigle da ga razumeju.

Vanja dolazi u selo sa porodicom, bežeći od rata. Tamo zatiče skučenost, neizvesnost i decu koja već znaju šta znači pripadati i biti isključen. Milena je dete koje niko nije želeo – ostavljena, zlostavljana, izopštena – a opet ona je ta koja u priči najviše svetli, jer se ne miri sa sudbinom. Njena ćutnja i snaga, njen pogled na svet, njeno postojanje – sve to nosi bol koji je veći od nje same. I upravo zato što su njih dve deca, ono što im se događa još više nas boli.

Rat se u ovom romanu ne opisuje – on se oseća. Kroz prašnjave letnje puteve, kroz vrućinu koja ne popušta, kroz zvezde koje se gase iza oblaka straha. Stvara se atmosfera u kojoj se sve raspada: kuće, odnosi, logika, sigurnost. A najviše strada ono što je najnevidljivije – detinjstvo.

Jezik romana je precizan, poetičan i pun značenja. Rečenice odzvanjaju i posle čitanja. Nekada je bilo dovoljno samo nekoliko reči i u meni bi se otvorila rupa. Tada sam morala da zastanem sa čitanjem i da nadišem.

„Više nemamo kuću… Srušena je.“

“Duž oštrog noža leti ptica” je roman o ćutanju koje boli, o predrasudama koje ubijaju, o Mileni i Vanji i svoj deci koja nose veći teret nego što bi trebalo.

Ova knjiga se ne čita brzo, niti se lako zaboravlja. Ostaje u tebi kao ptica u letu – krhka, neuhvatljiva i zauvek ranjena oštrinom ovog surovog sveta.

Čitajte s radošču,
Vaša Tatjana