„Mokrin je poseban slučaj među banatskim selima. On živi sa nogama u Panonskom blatu, a čelo mu među zvezdama. Ja odem u Mokrin ponekad da se isplačem na groblju i da se napevam lepih serenada u ove jesenje večeri sa momcima moje i još jedne, mlađe generacije. Odem da vidim zvezde. Bio sam širom sveta, video mnoga neba, ali tvrdim, smem da se zakunem: nigde zvezde nisu tako velike i niske kao u Mokrinu. Kao zlatne jabuke. Imam utisak da možeš da ih uzbereš. Saginješ se kada prolaziš ispod tih zvezda…“ – Miroslav Mika Antić

Ima tih mesta gde se dogodi neobičan spoj voda, ljudi, energija, životnih sudbina pa iznedre posebne duše koje obeleže živote mnogima. Mokrin jeste takvo mesto. Zaranjajući u svoja sećanja, Srđan Tešin piše “Mokrinske hronike” kao skup pojedinačnih sudbina likova na kojima je izgrađena priča, a koji su ostavili traga u piščevom životu.

Poznato mi je odrastanje u jednom takvom malom, vojvođanskom mestu, doduše bačkom, ali ne pravi neku značajnu razliku. Upravo zbog toga i živopisne naracije u prvom licu, imala sam osećaj da sam se vratila u rodno mesto, ponovo susrela neke autentične ljude i proživela davnoprošle događaje. 

Srđan Tešin nas vrlo intimno vodi u svoju prošlost i otkriva nam bolne i duhovite detalje svoga odrastanja. I to nije samo priča o autorovom odrastanju, to je nostalgična priča o jednom vremenu. Posmatrajući svoj život iz perspektive odraslog čoveka, on dopričava svoju priču, kako to već i sami činimo sećajući se svog života. 

 “Ne nastaju li ove hronike namernim iskrivljavanjem, prenaglašavanjem, i mistificiranjem istorije mog privatnog života?” 

“Mokrinske hronike” prati muzika, koja je imala izuzetnu ulogu u piščevom životu, i to voljena gitara koja je svirala sve, od Silvane do Nirvane, u zavisnosti od životnih okolnosti.  A one su bile i srećne i tužne. Srećne kada je išao u krađu trešanja i imao zaštitnika kao što je Pop. Srećne što je odrastao uz babu i dedu, kao što su baka Vida i deda Georgije. Srećne kada je kao poslasticu imao umućeno žumance sa šećerom. Srećne kada je odlazio u lokalnu biblioteku i imao bibliotekara kao što je Ludvig, autor “Mokrinskih mitova”. Srećne kada je imao dobre pajtaše za prijatelje i saučesnike u nestašlucima. Srećne zbog prvih ljubavnih iskustava. Tužne zbog prerane smrti majke. Zbog smrti Ludviga, Popa, Freda, Drakule..na čije sahrane nije otišao, ali ih je ovekovečio u svojim hronikama.

Nepretenciozno pripovedanje, nostalgično, slikovito, toplo, britko, duhovito i emotivno, sa posebnim akcentom na veštinu uvezivanja crtica u celinu, učinilo je ovu lokalnu priču i mojom pričom. Sigurna sam i vašom.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana