Nikada nijedna knjiga stranog autora ne može da izazove ovakve emocije kakve u meni probudi priča domaćeg pisca, o našem čoveku i našem mentalitetu. 

„Teferič na Slaviji“ Sanje Savić Milosavljević je roman-emocija u talasima: od knedle u grlu, preko suza koje tiho klize, do smeha i punog srca. Pravi teferič – onaj što te dotakne tamo gde si najtanji.

Ovo je prvi Sanjin roman koji sam pročitala i bio je u užem izboru za nagradu Beogradski pobednik. Iako joj je tada izmakla, sada mogu da odahnem jer je 2024. godine ovu prestižnu nagradu dobila za roman „Martin udeo“. Radujem se tom čitanju. Za mene je i posle ovog čitanja pobednica!

Neverovatan je Sanjin talenat za jezik. Jezik koji ne priča samo radnju, nego ti šapuće između redova, oblikujući likove koji su živi, koji imaju miris, boju i ton. 

Prvi među njima je Petar, Bosanac, ne samo po poreklu nego i po duši – jednostavan, detinji, zbunjen, razapet između onog što mu se dešava i onog što bi možda hteo da bude. On je čovek koji „nema pravo“ da bira. Koji beži od sebe, od oca, od žene koju voli, od odgovornosti.

Drugi lik je urbana Beograđanka koja nosi drugačiju bol, ali istu prazninu. Ćerka iz nesrećnog braka, žena koja ne ume da se pronađe ni u ljubavi, ni u poslu. 

I treći je lik monaha Danila – tiha sila ove priče, poveznica, duhovni vodič.

Svi oni, na svoj način, nose „neraspetljane muke po duši“. I svi će nas naterati da se zapitamo o sopstvenim putevima, izborima, tišini.

„Tako ti je i sa dušom, moj Petre. Gledaš pred sebe, ideš, ali ti greh zamagli put pa ne vidiš kuda treba da se usmeriš dok ga ne očistiš.“

Sanja piše glasom koji podseća na onaj zaboravljeni, iskonski. Njene rečenice su zrnca mudrosti koja se ne zaboravljaju.

„Kome jednom one livade i šume uđu u oko, ako ostane kraj njih, izjedu mu drobinu i bubrege svojom vodom, a ko pobegne od te sedre, sprži ga daljina ko opušak.“

Lik Petra je iskren i grešan na najlepši mogući način – grešan jer je ubeđen da boljeg puta nema. U njegovim očima se vidi čitav jedan svet izgubljenog samopouzdanja, samosažaljenja, ali i tihi otpor.

„Iskren čovek, ali tako lijepo grešan, koji svoje greške ne sklanja pod tepih i greši jedino zbog toga što je ubeđen da niti ima boljeg puta, niti drugačijeg. Imao je samopouzdanje koje samo najsiromašniji na ovom svetu mogu da imadu: ono koje svakoga gleda pravo u oči i pred kojim niko nema opravdanje za nepravdu.“

Ova knjiga priča o ljubavi, grehu, istini i oproštaju. O tome koliko nas boli ono što nismo saznali. O tišini, i o praznini koju ostavlja dobrota kad ode.

„U svetu, ništa ne boli toliko kao nesaznane istine.“

 „Pravda je prva do oproštaja. Ko ima snage za oproštaj, ona mu ni ne treba. Ko traži pravdu na istom kantaru za sve, i on je donekle stigao.“

„Tiho odlazi dobrota iz naših života, a praznina za njom boli kao najljuća rana.“

Ova knjiga se ne čita jednom. Ona se nosi, promišlja, i negde duboko u nama ostaje, zauvek. 

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana