Čitanje Rumene Bužarovske za mene je uvek čin prepoznavanja i suočavanja sa sobom, sa drugima i sa svim onim što nikada nisam izgovorila naglas. A trebalo bi.

Zbirka pripovedaka “Osmica” još jednom me je uverila koliko je Rumena vešta u tome da svakodnevnicu pretvori u književni događaj.

Njene junakinje su žene iz našeg komšiluka, autobusa, čekaonica. One koje ćute i podnose sve. One koje se smeju dok pucaju po svim šavovima. One koje trpe osmice koje bole, svekrve koje guše, decu koje treba odgajati i očeve kojih se treba plašiti.

Njihove priče deluju obične, gotovo banalne, ali pod tim slojevima skriva se ono od čega se zaista živi, ali i ono od čega se polako vene.

Zaista je majstor kratke forme. Jednim opisom odlaska kod ginekologa, porodičnog ručka, zubobolje ili dečje igre, ona ispriča priču o sistemskoj nepravdi, ponižavanju, rodnim ulogama i zamkama prećutkivanja.

Rumena se ne trudi da piše kako bismo je voleli. Ali je sa lakoćom razumemo, pronalazimo se i poistovećujemo. I baš zbog toga nam se uvlači duboko pod kožu.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana