Pani Puškaš – kakvo osveženje za evropsku, ali i svetsku književnu scenu! “Spasiti bilo koga” je prvi roman ove mađarske spisateljice. Njen glas je britak i piše sa takvom samouverenošću i smelošću koja zaista podseća na autore iza kojih su decenije iskustva.

Jako mi se dopao način na koji autorka jezikom slika svoje likove. Puno je haosa u njima i u ovom romanu. I ako bih u jednoj rečenici trebala da opišem ovaj roman, rekla bih – to je pokušaj da se iz haosa pronađe smisao.

Radnju otkrivamo kroz tri ženska glasa – naizgled nepovezana. Neću vam otkrivati sponu, jer u njoj je suština čitanja. Njihovi životi su slike koje se prepliću u mozaik savremenog života u kojem svaka od njih pokušava da spase nekog drugog, a zapravo spasava sebe. Njihove priče teku paralelno, da bi se na kraju spojile u jedno more bola, odgovornosti i preispitivanja.

Prva pripovedačica Greta, mlada žena iz Budimpešte, zarobljena je između sveta korporativnog rada i sveta zavisnosti. Naslov prvog poglavlja jeste “Nenasilna revolucija”. Gretin brzi glas, bez interpunkcije, bez daha uvodi nas u svoju nenasilnu revoluciju, svoj haotični svet – svet opijata, života bez cilja, bez vezivanje i zdravih odnosa. Ceo tekst odiše njenim nemirom. U tim rečenicama, gde se granica između stvarnosti i halucinacije gotovo briše, korporacija za nju postaje zatočeništvo, a droga – iluzija slobode.

Druga naratorka živi na Siciliji, u suncem obasjanoj kući pored mora, sa svojom partnerkom, Marijom koja počinje da gubi vid. Taj beskrajni, idilični horizont krije svoje senke – brodove s izbeglicama koji stoje usidreni tik uz obalu. Ova junakinja pokušava da pronađe smisao, pripadnost i veru u svet koji sve teže razume. Simbolika brodova s izbeglicama i svete Lucije, zaštitnice slepih, vode nas ka pitanju: šta zapravo znači videti i može li spasenje doći iznutra?

Treći glas pripada majci koja u ispovednim pismima ćerki koja ne razgovara sa njom, razotkriva čitav katalog verbalnog nasilja, krivice, vere i neizgovorene ljubavi. Njen glas je istovremeno hladan i neophodan, ogoljen do tačke bola – kao da i sama pokušava da pronađe opravdanje za to što je bila loša majka.

Ono što Pani Puškaš radi majstorski jeste da od tri potpuno različita tona gradi jedno telo romana. Surovost, ironija i emocija ne smenjuju se nasumično – one dišu zajedno.
Ona ne romantizuje ni zavisnost, ni religiju, ni egzil. Nema tu ni trunke patetike, već precizno seciranje naših lomova: uloge koje nosimo, mraka i tišine u kojima živimo i grešaka koje prećutkujemo.

“Spasiti bilo koga” je roman o svima nama koji pokušavamo da pronađemo smisao u svetu koji nas je odavno preplavio, o svima nama koji u spasu drugih zapravo tražimo sopstveni spas.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana