Knjiga “Žuto lice” R. F. Kuang me je intrigirala od samog početka. Počela je dramatično i odmah me je potpuno zaposela. Dve žene, dve autorke, dve prijateljice, ali i dve rivalke, barem u očima jedne od njih, Džun. Iz te perspektive pratimo celu priču. Sa jedne strane je Atina Lu – talentovana, samouverena i priznata kinesko-američka spisateljica koja bez napora osvaja čitalačku i medijsku pažnju. Sa druge strane je Džun Hejvard – nesigurna, čudnovata, frustrirana i pritajeno zavidna autorka kojoj karijera stagnira. Njihov odnos deluje kao lavirint između divljenja i prezira, bliskosti i takmičenja.

Kada se sastanu kako bi proslavile Atinin uspeh – prodaju prava za Netflix seriju, one započinju zabavno veče, ali i veče ispunjeno tenzijom, na tankoj liniji između požude, mržnje i neizrečene bliskosti, veče koje kulminira tragičnim događajem. U trenutku neobične igre moći, tokom takmičenja u jedenju palačinki, Atina se guši i umire, a Džun ostaje paralisana – ne toliko od šoka, koliko od neke čudne, pomalo zlokobne fascinacije prizorom. I upravo tada donosi užasavajuću odluku: krade Atinin neobjavljen rukopis – roman o kineskim radnicima tokom Prvog svetskog rata. I evo ključne činjenice koju do sada nisam pomenula – Džun je belkinja. I sve što sledi nakon krađe prožeto je ne samo ličnom krivicom i ambicijom, već i duboko ukorenjenim problemima rasizma, kulturnog prisvajanja i moći u svetu izdavaštva.

Ovako snažan i šokantan početak ne dozvoljava vam da ispustite knjigu iz ruku. Iako sam bila zatečena ovim i svim onim što je usledilo, moram priznati da sam sa izvesnim zadovoljstvom posmatrala lavinu skandala koja se odvijala nakon objave romana – njegov vrtoglavi uspeh, a potom i hajke na društvenim mrežama koje su brutalno i surovo, ali i zastrašujuće realistično prikazale odnos javnosti prema autorima i njihovim delima.

Kuang bespoštedno razotkriva svet izdavaštva, gde umetnost postaje roba, a autori se vrednuju prema broju lajkova, potencijalu za viralnost i onome što se smatra “prikladnim“. Ona duhovito, ali vrlo oštro, predstavlja društvene mreže kao glavno bojište borbe za vidljivost u kom se autori pretvaraju u brendove, a njihovi identiteti postaju marketinške etikete.

Džun je teško voleti, ali je nemoguće ne pratiti. Njena potreba da bude priznata, voljena, da se opravda, da relativizuje krađu, da sebe predstavi kao žrtvu sistema – sve to nas tera da se zapitamo ne samo o njenim postupcima, već i o sopstvenim reakcijama. Autorka je ne oslobađa odgovornosti, ali nas kroz njenu prizmu podseća koliko brzo i lako postajemo deo virtuelnog linča – često zaboravljajući da su mete stvarni ljudi sa stvarnim emocijama.

“Žuto lice” je roman koji se čita u dahu, ali koji ostaje sa vama dugo nakon što ga zatvorite. U isto vreme je uzbudljiv, satiričan, jezivo realan i uznemirujuć, i predstavlja ogledalo savremenog izdavaštva, društvenih mreža, ali i nas samih kao čitalaca. Pratimo Džun dok posrće između uspeha i samouništenja, dok pokušava da se održi na talasu slave koju zna da nije zaslužila, i sve vreme se pitamo: gde su granice pripovedanja, čija priča sme da se ispriča, da li talenat može da opravda krađu? I kako izgledaju ti odgovori kada dodamo dimenziju rasne i kulturne pripadnosti?

R.F. Kuang se ne zadovoljava time da samo kritikuje sistem, ona direktno uvlači čitaoca u celu priču. Dok sam čitala, konstantno sam osećala kako me provocira da oslušnem sopstvene misli. Da se zapitam zašto očekujem da određeni likovi budu „simpatični“ i da li je autentičnost samo još jedna valuta u svetu u kojem umetnost postaje proizvod.

Ova knjiga vas neće ostaviti ravnodušnima. U ovoj knjizi su granice između žrtve i krivca zamagljene i sve u šta ste verovali, postaje relativno, ali ono što ostaje sigurno, jeste snaga dobrog pripovedanja – ma koliko ono bilo nelagodno.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana