“Moja godina odmora i opuštanja” Otese Mošfeg jedna je od onih knjiga koju mi je došlo da bacim kroz prozor, a istovremeno nisam mogla da je ispustim iz ruku.
Otesa Mošfeg piše bez zadrške, bez ikakvog šminkanja. Njena naracija je štura emocijama, a bogata nelagodom jer bez pardona iznosi najskrivenije misli, one koje ni sami sebi nikada ne priznajemo.

Zato je ova knjiga provokativna, sirova, neprijatna, a opet neobjašnjivo privlačna.
Glavna junakinja je mlada, lepa, bogata, živi na Menhetnu, ostala je bez roditelja, ima novca koliko god hoće, a volje za životom ni trunku. U svetu u kom se od žene očekuje da bude jaka, uspešna i savršena, ona bira da odustane. Bira hibernaciju. Ali bukvalno. Godinu dana spavanja, lekova, zamračenih roletni i VHS kaseta sa filmovima iz devedesetih.

A zašto? Da bi pobegla. Da bi potisnula bol. Da bi ugasila sećanja. Da bi skinula sa sebe slojeve neuspeha, nebrige i nevoljenja. I da bi, možda, ustala kao nova osoba.
I ono što mi je bilo čudno – iako mi je u početku delovala kao razmažena bogatašica, vrlo brzo mi je postalo jasno da je odrasla u emotivnoj pustoši i prestala sam da joj sudim. Štaviše, uhvatila sam sebe kako je u sebi bodrim da dotakne dno, jer možda baš tamo počinje put ka nečem novom. Jer mi se činilo da će je možda baš to dovesti do preobražaja.

Ovo nije roman sa zapletom i dinamikom, ne dešava se mnogo – rutina, tablete, zbunjenost, letargija, ljutnja, još tableta. Ovo je roman stanja sa neizdrživom tišinom između dve misli.

Sigurna sam da nećete biti baš ludi za ovom junakinjom. Vrlo verovatno da će vas iritirati. Ali možda ćete je, kao i ja, razumeti mnogo bolje nego što ste očekivali. Možda ćete se prepoznati u njenom umoru. U njenoj želji da ne postoji. Barem na neko vreme.

“Moja godina odmora i opuštanja” nije knjiga za svakoga. Ali ako joj date šansu, uznemiriće vas, nasmejati, rasplakati i ostaviti tišinu u grudima. Ali ne kao prazninu, već kao prostor u kome može nešto novo da iznikne.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana