Granice.

Šta su granice? Da li ih postavljamo iznutra ili spolja? I da li one zaista postoje ili su samo zamišljeni poredak koji nam pomaže da razumemo sopstvene percepcije sveta i ljudi oko sebe?

“Put percepcionera” Nikole Lekića jeste knjiga o granicama. Geografskim, klasnim, kulturološkim, identitetskim, ali pre svega unutrašnjim. O onim nevidljivim granicama koje svakodnevno crtamo između sebe i drugih, između Istoka i Zapada, između „nas” i „njih”, između života koji živimo i života koji mislimo da zaslužujemo.

Radnja romana je smeštena u hostel simboličnog naziva „Preko granice” i prati naratora koji istovremeno posmatra druge ljude i pokušava da razume sebe. Tu se susreću migranti, putnici, zapadnjaci, autsajderi i izgubljeni ljudi različitih jezika, vera i sudbina. 

„Put percepcionera” me je često nasmejavao, ali njegov primarni cilj nije da zabavi. Naprotiv, Nikolin odličan humor i ironija navodili su me da preispitam svoje predstave o pripadanju, slobodi, zapadnjačkom snu, identitetu i empatiji, bez osude i moralisanja, ostavljajući mi prostor da sama donosim zaključke. I baš zbog toga je ovaj savremeni roman toliko važan. 

Zanimljiva je autorova igra reči recepcioner – percepcioner. Narator je recepcioner – čovek koji prima goste u hostel. Ali ujedno postaje percepcioner – neko ko neprestano percipira svet oko sebe, secira ljude, njihove navike, predrasude i strahove. 

Nikolin stil je sirov, direktan, živ i brutalno iskren. U pojedinim trenucima roman je težak i neprijatan, ali upravo u toj neprijatnosti leži njegova snaga. Jer nas tera da se zapitamo koliko smo zaista otvoreni prema Drugom, a koliko samo volimo ideju o sopstvenoj otvorenosti.

„Put percepcionera” je roman o usamljenosti modernog čoveka, o potrebi da negde pripadamo i o večitoj težnji da pređemo granice koje smo sami sebi postavili. 

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana