Moram da priznam da sam prvih stotinjak strana knjige “Besmrtne ludosti gospođe Kubat” Milana Tripkovića čitala sa izvesnom dozom zadrške. Radoznalost je bila ono što me je guralo dalje. Razlog tome su omasovljeni moderni trendovi pozitivne psihologije, učitelja sreće i večitog insistiranja na „radu na sebi“, kojih smo, čini mi se, svi već prilično siti. Imam utisak da su doveli savremeno društvo do ivice tragikomedije, a gospođa Kubat je njen gotovo školski primer.

Poslednjih godina neretko nam se sugerisalo da za svaki životni problem moramo imati kouča. Marija Kubat se, nakon otkaza u banci, upušta u sopstveni projekat prosvetljavanja – najpre sebe, a potom i drugih. Počinje da snima motivacione poruke, nudi recepte za uspeh i sreću, verujući da se život može dovesti u red pravilno izgovorenom afirmacijom i dovoljno snažnom voljom.

Međutim, roman vrlo brzo izlazi iz tog, naizgled bezazlenog, satiričnog okvira. Gospođa Kubat suočava se sa ozbiljnom moralnom dilemom: postaje posrednik u pokušaju zataškavanja zločina nad maloletnom devojčicom, koji je počinio sin moćnika. Novac, ućutkivanje i „razumno rešenje“ nude se kao zamena za pravdu. Upravo tu se razotkriva suština njenog lika.

Gospođa Kubat ima površan pristup svemu što radi – veri, odnosima, poslu, ljudima. Njena duhovnost ostaje na nivou reči, etika joj nije čvrst oslonac, a empatiju pokazuje uglavnom onda kada je i sama pogođena situacijom. Milan Tripković u gospođi Kubat ne gradi karikaturu, već prepoznatljiv društveni tip: osobu koja veruje da se sve može „ispeglati“, samo ako se dovoljno lepo upakuje.

U početku mi je roman delovao kao prilično banalna satira savremenog sveta samopomoći. Međutim, kako je priča odmicala, postalo mi je jasno da autor zahvata mnogo dublje slojeve: bolnu istinu o društvu u kojem se nepravda relativizuje, odgovornost prebacuje, a moralne granice postaju porozne. Ispod humora i ironije pulsira snažan bunt, potreba za pravdom, za poravnanjem i – na kraju – za pročišćenjem.

Ovo je roman o vremenu u kojem živimo, o opasnostima površnih rešenja za duboke probleme i o trenutku kada ćutanje i neizjašnjavanje postaju saučesništvo.

Verujem da su “Besmrtne ludosti gospođe Kubat” nastale iz pulsirajućeg gneva zbog nepravde u Novom Sadu, gradu koji više od godinu dana životari u stanju čekanja, bez konačnosti, bez odgovora, bez pravde. Taj osećaj neizgovorene krivice i potisnutog besa Milan je pretočio u roman bez otvorene optužnice, ali sa jasnim etičkim stavom.

Zato rečenica s kraja romana – „Pročišćenje, Novi Sade“ – ne zvuči kao literarna poenta, već kao želja i potreba da se jednom, konačno, stvari nazovu pravim imenom i da odgovornost dobije svoje lice.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana