Volim da čitam autore generacije Z jer me svaki put podsete koliko se svet promenio. I koliko sam, uprkos tome što sam odrasla u sasvim drugačijem vremenu, i dalje sposobna da razumem njihov jezik, nemire i način na koji gledaju život.

I svaki put pomislim: Dobro, Tatjana, nisi još za otpis.😄

No, nisam ja ovde tema, nego novi roman Matije Pavićevića – „Selika“.

Selika nije ime glavne junakinje, kako sam na prvu pomislila, već njenog automobila. A naša junakinja je Anja. I ona ne spava.

Noću luta Beogradom, prati ljude, svraća u bar kod drugara, odlazi kod Cimera, prijatelja i pisca kod kog traži sklonište tokom svojih besanih noći.

Ne znamo zašto Anja ne spava. Ne znamo ni šta je dovelo do toga da joj noć postane prirodnija od dana. Ali od samog početka naslućujemo da iza te nesanice postoji nešto mnogo veće od običnog nemira.

Anja je odrasla u porodici koja se rano raspala. Taj razlaz ostavio je trag, ali osećamo da u njenoj prošlosti postoji još jedna, mnogo dublja pukotina. Ne znamo šta se dogodilo, ali upravo se oko tog neizgovorenog dela njenog života polako gradi misterija romana.

Cimer je lik koji me je sve vreme kopkao i kog bih volela da sam imala prilike bolje da upoznam. Njih dvoje nemaju ljubavni odnos. On je njeno sigurno mesto, čovek kod kog odlazi kada ne može da spava. A onda jedne večeri, dok je sama u njegovom stanu, prvi put uzima njegov rukopis i saznaje nešto što menja način na koji ga posmatra.

Ipak, meni je najzanimljiviji junak ovog romana upravo Beograd.

Matija opisuje Beograd koji ne spava. Letnja sparina, splavovi, barovi, Brankov most, studenti, blokade, policijske marice, noćni poslovi, droga, nasilje i ljudi koji pokušavaju da opstanu u gradu punom tenzije. Njegova naracija snažno je uronjena u trenutak u kojem živimo.

Posebno mi je zanimljiva ta paralela: Anja ne spava, ali ne spava ni grad. Oboje su nemirni, puni napetosti i nečega što tinja ispod površine.

Duh generacije Z oseća se u Matijinom jeziku, ritmu, dijalozima i temama, u načinu na koji njegovi junaci komuniciraju, ali i u osećaju neizvesnosti koji ih prati.

Dok sam čitala Seliku, mislila sam i na sve mlade ljude koji se danas bore za promenu u našem društvu, koji pokušavaju da pronađu svoje mesto, ljubav, sigurnost i smisao u svetu koji im ih ne nudi lako.

Njima šaljem ljubav ovim prikazom.

I nadam se da će doći dan kada ćemo svi moći malo mirnije da spavamo.

Čitajte Matijine romane i ne gubite nadu u bolje sutra.
Vaša Tatjana