Ova jezivo dobra zbirka pripovedaka Maše Kolanović “Poštovani kukci” počinje portretom bivšeg i sadašnjeg Dubrovnika kroz jedinstvenu priču skoro pa bivših stanovnika-kukaca i sadašnjih-zmajoljubaca. Maša na maestralan način slika obrise grada Dubrovnika kakav je nekada bio i portret društva u koji smo se sada pretvorili-senzacionalistički, potrosački i ne tako životni. Takav je svet koji mi sada živimo, a koji nam ova mlada, talentovana spisateljica bez patetike, ironično i duhovito predstavlja, što donekle ublažava gorčinu naše svakodnevice. U jednoj Mašinoj priči se iz simbolične škrinje davno preminule majke bude sećanja i mirisi davnašnje kreativnosti spram današnje uniformisanosti i nedostatka ideja, utopljenosti u masu jednakih. 

Strašno mi je bilo to kako smo postali gadljivi i nesaosećajni pred tuđom nesrećom i ljudima koji tragaju za boljim životom, kao da se to isto nije dogodilo nama pre samo nekog vremena. Kako smo od ljudi koji se gledaju u oči, drže za ruke, razmenjuju kolače i posuđuju potrepštine po komšiluku, postali kuKci  koji gledaju u lutke u izlozima, kupuju “bolje” živote, okreću glave od poznanika i drže zaključana vrata, kao da smo i sami štetočine koje se plaše da će biti istrebljene. Kako smo postali društvo koje se najbolje oseća kada kupuje u Konzumu i dm-u koje Maša provlači kroz svaku svoju priču isto tako neizostavno kao što su, nažalost, postali deo naše svakodnevice i rutine življenja. Kako smo postali publika kod koje bolje prolazi crna hronika, nego feljtoni iz kulture. I kako su banke postale sablasne crne rupe naših opustošenih zemalja koje prete sa svakog ćoška ne bi li usisale u sebe jos ono malo životnosti koje dostojanstveno čuvamo. 

Uistinu veliko ime na našoj književnoj sceni. Divila sam se Mašinoj veštini i umeću pisanja ovako snažnih priča koje nas gađaju u srce i dušu maljem apsurda i ironije naše stvarnosti.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana