“Neznanim junakinjama iz crne kronike, onima kojima je u zagradama navedeno koliko su imale godina i koliko će godina imati zauvijek.”
– posveta na početku romana

“Sigurna kuća” Marine Vujčić je roman o nasilju o kom se predugo ćutalo i o glasu žene koja je predugo trpela.

On je ugledni profesor na fakultetu.
Ona je mlada žena kojoj je ponudio bajku, a ona u nju poverovala.
Dok se “nesporazumi” nisu pretvorili u nasilje.
Dok se bajka nije preokrenula u tragediju.
Dok čovek njenog života nije postao čovek njenog neživotа. Nečovek njenog života.

On je bio narcis, alkoholičar i nasilnik.
A ona – žrtva. Ne odmah. Ne vidljivo ostalima. Ali duboko. Predugo. Trajno. Svakodnevno.

„I eto vas sad u toj večnosti koju ni jedno od vas više ne može napustiti.“

U ovom potresnom romanu pratimo sudbinu žene, Lade Lončar, koja se nalazi u zatvoru jer je ubila svog muža. Ali ovo nije roman o samom zločinu, ovo je roman o svemu što tom zločinu prethodi. O strahu. O tišini. O šminki i osmesima koji prikrivaju modrice. O svemu onome u čemu žive razlozi za strah – a oni su u svemu što Lada pogleda, ne pogleda, pomisli i ne pomisli.

Lada iz zatvora, prvog sigurnog mesta posle godina i godina terora, piše svom mrtvom mužu ono što mu nikada nije mogla reći dok je bio živ. I mi, čitaoci, slušamo ispovest u kojoj nema ni trunke melodrame, već samo surovo ogoljena istina žene koja je predugo ćutala. Žene u čijem svetu, čak i kad nije bilo udaraca, bilo je nasilja, straha, ponižavanja, zabrana, kontrole.

U formi unutrašnjeg monologa, autorka majstorski prikazuje kako izgleda um žene koja je ubila – ne iz mržnje, već iz krajnje nužde.

Potresna je svaka stranica ovog romana, od posvete do zahvalnosti autorke na kraju – zahvalnosti ženama koje su joj ispričale svoje istinite priče: iz zatvora, iz Centra za socijalni rad, iz svojih domova – a koje su želele da ostanu anonimne. Jer su se spasile. Ili se još uvek spasavaju. Ili strahuju za svoj posao, za svoj život.

„Sigurna kuća“ je roman koji se mora pročitati i koji se ne zaboravlja. Ne jer je potresan – već jer je istinit. Jer se dešava oko nas. Jer svakih 15 minuta, kako navodi statistika, jedna žena doživi nasilje. Jer često ne znamo njihova imena. Samo inicijale. A nasilnici i dalje imaju lice uglednih ljudi. Profesora. Komšija. Lekara.

Ovo je knjiga za sve nas koji verujemo da reč može da oslobodi.
I da žene ne treba da ćute.
Jer ako ih društvo ne čuje – neka ih makar književnost ne zaboravi.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana