Volim kako piše Lorenco Marone. Njegove knjige su životne, tople i vrlo lagane za čitanje, a istovremeno nose duboke misli i nenametljive istine, a nakon čitanja se osećam ispunjeno i nadahnuto.

Pisala sam vam o njegovoj najpoznatijoj knjizi “Sitnice koje život znače”, koju sam svrstala među deset najboljih koje sam pročitala u 2023. godini. Jasno vam je koliko mi se dopala. A lik Čezarea i sada jasno vidim pred svojim očima.

I knjigu “Sutra ću možda ostati” završila sam sa osmehom na licu i osećajem da mi je baš nešto ovakvo trebalo. Mada, iskreno, s Maroneom je to uvek slučaj.

Ovoga puta, glavni lik romana je žena, i koliko znam, jedini u njegovom stvaralaštvu do sada. I moram priznati da mi radnja i likovi nisu bili toliko uverljivi niti su me dirnuli snažno kao Čezare u Sitnicama.

Luče –  što na italijanskom znači svetlost je ona koja svetli, uprkos svemu što joj je život servirao. Ona koja, nakon teških gubitaka i razočaranja, ne gubi veru u dobro. I koja, iako povučena i ranjena, nastavlja da veruje u mogućnost promene.

Luče je pravnica i živi u Napulju, u staroj zgradi u kojoj se ljudi međusobno poznaju, ali ne mare previše jedni za druge. Kada napravi dogovor sa komšijom – dekom, Don Vitoriom, u njen život ulazi neočekivan osećaj pripadnosti, porodice i topline.

Stanari se pomažu, svađaju, mire — kao prava mala porodica. Upravo u tim međuljudskim odnosima, u trenucima iskrenosti, topline i sitnih gestova pažnje, Marone ponovo pronalazi onu suštinu života o kojoj je pisao i u Sitnicama.

“Možda nikada nećemo saznati šta nam život tačno duguje. Ali ono što možemo je da mu oprostimo.”

Kroz Lučin lik, Marone govori o snazi žene koja, i kada sve izgubi, uspe da ponovo pronađe smisao. O usamljenosti, ali i o nežnosti. O ljudima koji nisu savršeni, ali su – živi, istiniti, bliski.

Ono što povezuje ovaj roman sa Sitnicama koje život znače jeste ta ideja da nikada nije kasno da se život promeni. Da su porodica, ljubav, prijateljstvo i spremnost da oprostimo – najvažnije stvari koje nas drže.

“Sutra ću možda ostati” nije roman o velikim preokretima. On je priča o onom „između“. O svakodnevici. O malim koracima koji vode ka miru. O onom trenutku kada prestaneš da bežiš i odlučiš da ostaneš – u svom životu, u svom telu, u svojoj istini.

Napulj ovde nije samo mesto radnje, već lik za sebe — haotičan, bučan, ponekad grub, ali pun života i topline. Baš kao i Luče. Grad i žena rastu zajedno, oblikovani istim nemirima i istom potrebom za pripadanjem.

I zato, ako volite knjige koje vas podsećaju da se sreća krije u jednostavnosti, u iskrenosti i u ljudima koji ostaju – čitajte Maronea.
I ovu, i svaku sledeću.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana