„Ponekad je mali čin čitanja najveći čin slobode.“

Knjiga „Čitati Lolitu u Teheranu“ Azar Nafisi je dokaz da čitanje nije samo razonoda niti beg od stvarnosti, već put u sopstvene dubine koji može da nas spase. Ovo je autobiografski roman i potresno svedočanstvo o životu pod represijom u Iranu, o hrabrosti jedne profesorke i njenih učenica koje su u čitanju pronašle oblik otpora i slobode.

„Nemojte, ni pod kakvim okolnostima, potcenjivati književno delo pokušavajući da ga pretvorite u kopiju stvarnog života na papiru; ono za čim mi tragamo u književnosti nije toliko stvarnost koliko je otkrovenje istine.”

U ovoj knjizi Azar Nafisi, iransko-američka profesorka književnosti, pripoveda o grupi svojih studentkinja koje je u Teheranu, iza zatvorenih vrata, okupljala da čitaju zabranjene klasike. Ti susreti su bili njihovo utočište i jedini dah slobode. Opisi tih okupljanja i razgovori o književnosti ostavili su na mene najsnažniji utisak. Bila sam gotovo opsednuta njihovom žudnjom za lepotom u trenucima okovanim strahom i stegom.

Njihovi razgovori o Loliti, Velikom Getsbiju, delima Džejn Ostin i Henrija Džejmsa vratili su me na fakultetske časove književnosti — na emotivan način. Baš zbog ovih žena koje su, zahvaljujući knjigama, i u najzatvorenijim i najmračnijim društvenim okolnostima uspele da pronađu pukotinu kroz koju je moglo da uđe svetlo.

„Gotovo dve godine, skoro svakog četvrtka, po suncu ili kiši, one bi dolazile u moju kuću… S vremenom je svaka od njih dobila konturu i oblik, i postala ona sama, jedinstvena i neponovljiva. Ta dnevna soba s pogledom na moju dragu planinu Elburz postala je naše sklonište, naš svet koji se rugao stvarnosti sačinjenoj od crnih šalova i stidljivih lica.”

U Iranu, zemlji u kojoj univerziteti postaju mete ideoloških purista, razredi podeljeni po polu, a profesori kažnjavani zbog slobodnog mišljenja, Azar Nafisi gradi svet u kojem književnost postaje prostor slobode.

„Naše čitanje je bilo čin nepokoravanja. Savršenstvo i lepota oblika – pobuna protiv ružnoće i bede stvari koje opisujemo.“

Najveća snaga ove knjige upravo je u načinu na koji Azar spaja lično i univerzalno, literaturu i život, unutrašnje svetove žena i spoljašnju represiju. Nema jasne granice između razgovora o delima Nabokova, Džejn Ostin, Ficdžeralda i stvarnosti u kojoj žive. Lolita postaje metafora za potisnutu žensku žudnju, za oduzet identitet, za stvarnost u kojoj ne postoji istina o devojčici — jer je neko drugi napisao njenu priču.

„U tom pogledu, ona postaje dvostruka žrtva: oduzeti su joj i život, i životna priča. Mi smo sebi rekle da će nam ovi časovi pomoći da ne postanemo žrtve ovog drugog zločina.”

Jedan od najpotresnijih slojeva knjige za mene je osećaj gubitka — studenata koji su ubijeni, žena koje su nestale, gradova koji su prestali da postoje u obliku u kojem su ih voleli. Teheran Azarine mladosti više ne postoji, ostao je samo duh otpora.

„Tako ja doživljavam Teheran: ono čega nije bilo u njemu bilo je stvarnije od onog čega je bilo.“

„Želim da verujem da je ta žudnja za lepotom značila nešto, da je u vazduhu Teherana bio dah koji je obećavao skori dolazak proleća.“

Ova knjiga me je potresla jer se istorija stalno ponavlja. Jer smo civilizacija koja umetnošću pokazuje da može da bude predivna, a istovremeno svojom surovošću svakodnevno podseća na suprotno. Ako ljudskom biću uskratimo osnovne potrebe, šta ostaje od nas? To je pitanje koje me proganja nakon ovog čitanja.

„Roman nije alegorija”, rekla sam kada se približio kraj časa. „To je senzualno iskustvo jednog drugog sveta. Ako ne uđete u taj svet, ako zajedno sa ostalim likovima ne ostanete bez daha i ne zainteresujete se za njihovu sudbinu, onda nećete biti u stanju da saosećate s njima, a saosećanje se nalazi u srcu svakog romana. Tako treba da čitate roman: udišući iskustvo. Prema tome, počnite da dišete. Želim samo da upamtite to. To je sve; čas je gotov.” 

Dišite slobodnо i čitajte s radošću,
Vaša Tatjana