“Zovem se Lusi Barton” Elizabet Straut je priča o jednom od najkomplikovanijih životnih odnosa, odnosa majke i ćerke. Ispovest Lusi Barton nastala je dok leži u bolničkom krevetu nakon komplikacije operacije slepog creva. Lusin suprug je ne posećuje jer, navodno, ne voli bolnice, a samim tim retko viđa i svoje dve voljene kćeri. Zbog svega toga, Lusi je usamljena i tužna. Međutim, jednog dana, na poziv njenog supruga, u posetu joj dolazi majka, sa kojom nije pričala godinama. Lakim razgovorima i temama, majka i ćerka izbegavaju one kojih bi se zaista trebalo dotaći. Ipak vodeći te lake razgovore o prošlosti i prepričavajući tračeve o poznanicima iz rodnog mesta, one uspostavljaju neku vezu iza koje konstantno postoji napetost i uzdržanost u pokazivanju emocija.

Za pet dana, koliko je mama provela kraj ćerkinog kreveta, naizmeničnim pripovedanjem sadašnjih i prošlih događaja, saznajemo o Lusinom siromašnom detinjstvu i životu u prikolici, o bolnim i traumatičnim iskustvima njenog odrastanja u problematičnoj porodici. Uprkos tome, ova knjiga se čita u jednom danu, i to sa lakoćom. Snaga Strautinog romana leži u jednostavnosti pripovedanja, skromnoj jezičkoj postavci kojom nam iznosi mudrosti koje ćemo želeti da pribeležimo i zamislimo se nad njima. I nad svojim životom. Najiskrenije se povezujemo sa Lusi, snažnom, emotivnom i mudrom ženom i nakon čitanja imamo potrebu da je još dugo držimo u čvrstom zagrljaju. 

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana