Koliko god godina imali, dokle god imamo žive roditelje, mi smo deca! Možemo izgraditi sopstvene živote, otići daleko od kuće, ali ponekad je dovoljna samo jedna roditeljska rečenica, pogled ili izostanak dodira da se u nama ponovo javi ono dete koje je nekada čekalo da bude primećeno.

Aleksandar Petrović u romanu „Pozdravite moga tatu“ piše o jednom od najkomplikovanijih odnosa u životu – odnosu između oca i sina.

Radnju pokreće sasvim jednostavna okolnost. Majka, mlađi brat i njegova porodica odlaze na deset dana na more, a pedesetogodišnji sin ostaje sa ostarelim ocem koji ima vrtoglavice i više ne može da bude bez nadzora. Njih dvojica tako, prvi put u životu, ostaju sami.

Deset dana. A između njih gotovo pola veka zajedničke istorije, nerazumevanja i neizgovorenih reči.

Dok provodi dane sa ocem, glavni junak počinje da piše upravo ovu priču. Dok se nosi sa njegovim vrtoglavicama, tvrdoglavošću, odlascima kod lekara i sasvim običnim svakodnevnim situacijama, pokušava da razume čoveka pored sebe. A da bi razumeo njega, neminovno se vraća sopstvenom detinjstvu.

Njihov odnos nikada nije bio naročito blizak. Otac je mnogo lakše pronalazio put do mlađeg sina, koji je voleo sport i bio dečak kakvog je umeo da razume. Stariji sin bio je drugačiji. Nije voleo sport, nije završio fakultet, što mu otac ni decenijama kasnije ne propušta da prebaci, a kao fizioterapeut i pisac čitavog života pokušava da pronađe svoje mesto izvan očekivanja porodice i sredine.

„Uopšte uzevši, oca u detinjstvu najviše pamtim kao predugo čekanje da me uzme u naručje. Kao oklevanje.“

Otac nije bio čovek koji je lako pokazivao nežnost, a potreba za njegovim dodirom ostala je u sinu i mnogo godina kasnije. Ipak, dopalo mi se što narator oca ne svodi na spisak roditeljskih grešaka. Pokušava da razume njegov život, ono što je i sam nasledio, šta je umeo da pruži, ali i ono što verovatno nikada nije ni naučio.

„Nasledio sam njegovu ravnodušnost prema radovanju.“

I tu roman otvara jedno važno pitanje: koliko toga što smo nasledili od svojih roditelja nastavimo da nosimo čak i kada smo čitavog života pokušavali da budemo drugačiji od njih?

Posebno mi je bilo zanimljivo kako autor imenuje muškarce u porodičnom stablu: otac-deda, sin-otac, sin-ćorsokak.

Narator je sin-ćorsokak. Nije se oženio, nema potomstvo i nije izabrao život kakav su porodica i okolina očekivali od njega. Njegovu različitost ni najbliži nisu u potpunosti umeli da razumeju. U toj odrednici ima i tuge i autoironije: ako se jedna porodična linija njime biološki završava, on ipak pokušava da iza sebe nešto ostavi – piše.

Književnost tako postaje njegov način da produži priču.

Zanimljiva mi je bila i struktura romana. Linearno pripovedanje povremeno se prekida tipografski izdvojenim pasažima u kojima narator pokušava da objasni ono što se upravo dogodilo – medicinski, psihološki, filozofski ili simbolički. Očeva vrtoglavica prestaje da bude samo zdravstveni problem, porodično stablo postaje povod za razmišljanje o nasleđenim obrascima, a telesni simptomi prizivaju uspomene iz detinjstva. Kao da narator radi ono što mnogi od nas rade kada emocija postane previše jaka – pokušava da je racionalizuje, pronađe joj uzrok, definiciju, dijagnozu i tako je učini podnošljivijom.

Ali iznad njihove svakodnevice lebde mnogo teža pitanja: Kako razgovarati o smrti sa ocem koji joj se približava? Kako oprostiti ono što već decenijama boli? I da li je za praštanje uopšte potrebno da druga strana prizna da nas je povredila?

O svemu tome Aleksandar Petrović piše iznenađujuće pitko i duhovito. U romanu ima mnogo autoironije, sitnih bockanja između oca i sina, životnih dijaloga i situacija koje nas nasmeju. Taj humor čuva roman od patetike.

Aleksandra Petrovića sam ranije čitala u romanu „Zamak“, koji mi se veoma dopao, ali u „Pozdravite moga tatu“ primećujem značajan književni rast. Pripovedanje je zrelije, likovi slojevitiji, a posebno mi se dopada način na koji autor balansira između humora, tuge i introspekcije.

Ovo jeste roman o ocu i sinu, ali i o svim našim porodičnim ulogama, o ljudima od kojih smo potekli i o nevidljivom prtljagu koji iz svojih porodica nosimo kroz život. O onome što smo nasledili. O onome protiv čega smo se pobunili. I o onome što smo se zakleli da nikada nećemo ponoviti, a onda jednog dana to isto prepoznali u sebi.

Možda odrastanje počinje tek onda kada roditelje uspemo da vidimo iz dve perspektive istovremeno – očima deteta koje dobro pamti šta mu je nedostajalo i očima odraslog čoveka koji shvata da su i naši roditelji nekada bili nečija deca.

Upravo tu, između te dve perspektive, možda počinje praštanje.

Razgovarajte dok još imate vremena.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana