Za doživljaj prvenca Nede Bjelanović “Crveni krovovi” potrebno je potpisati pretčitalački ugovor s obećanjem da ćete svu gorčinu ostaviti odmah nakon čitanja izvoda iz Dejtonskog mirovnog sporazuma, a spremiti svoje emocije, toplinu i suze za ovu izuzetnu životnu sagu.

“Oblasti koje drži jedan Entitet treba da se predaju drugom Entitetu, sve snage Entiteta koji se povlači imaјe rok od četrdeset i pet (45) dana posle prenosa ovlaštenja da potpuno isprazne tu Oblast.”
Izvod iz Dejtonskog mirovnog sporazuma

Korenje biljke je povađeno, sve žilice koje su je povezivale sa tom zemljom, prekinute su. Biljka je presađena na drugo tlo. Na njoj je da se nosi sa novim okolnostima i da se tako neukorenjena izbori za svoj cvat.

“Crveni krovovi” je antiratni i porodični roman. Ima određene autobiografske elemente, ali nije, kako naglašava sama autorka, autobiografija. U njegovom središtu je želja da se priča o posebnim ljudima i njihovom vremenu otrgne od zaborava. Iako su ratne okolnosti pokretač priče i događanja u njoj, rat je u senci porodičnih dešavanja, pod crvenim krovovima. Neda Bjelanović nam donosi roman koji odiše autentičnošću, roman prožet sećanjima i nadom, napisan neopterećenim, prijemčivim stilom koji spaja jednostavnost i dubinu.

Selidba je u Nedinoj knjizi događaj napisan velikim slovom, baš kao i svi životno i smrtno važni istorijski događaji. Narativne epizode pre i posle Selidbe, smenjuju se, počevši od jednog, takođe, važnog događaja za neimenovanu devojku, studentkinju Filološkog fakulteta u Beogradu, naratorku ove priče.

Prva rečenica romana, “Sinoć me je ostavio Oliver.”, odmah preseca još jednu vezu. Ljubavnu. Nanu je preživela. Rat je preživela. Odlazak je preživela. Hoće li moći i ovo?

Od rata i Selidbe kao sena devojku je pratio osećaj odbačenosti, nepripadanja i nedovoljnosti. Zato je verovala da je beogradski “frajer” Oliver njen most ka životu o kom je maštala, neko ko dodaje njenoj vrednosti. Iako je u njegovom svetu pronašla osećaj prihvatanja, istovremeno joj je bio dalek i stran. Ta udaljenost, duboko usađena u njihovim različitim poreklima i životnim iskustvima, simbol je njene borbe da pronađe svoje mesto i svedočanstvo o nemogućnosti udaljavanja od sopstvenih korena.

Mislila je da joj je on bio potreban. A onda se ispostavilo da ni ona njemu, ni on njoj – više nisu.

Na putu između fakulteta i skromnog studentskog stana, nižu se slike Beograda viđenog očima ostavljene, tugaljive studentkinje koja dolazi iz Grada koji je nije želeo i Kasabe koju ona nije želela. Na spisak očaja tog dana upisala je i ispit koji je pala. Mrzela je i grad i sebe neupadljivu u tom gradu.

Pokušavajući da suzdrži suze (“Mi ne plačemo”, kao životni princip ističe njena nana), junakinja nailazi na Brankovom mostu na mladića naoružanog nožem. U susretu sa njim, umesto straha, baca mu u lice svoj očaj rečima: “Još si mi samo ti danas falio!”. Tu započinje neočekivan razgovor koji je vraća u prošlost, u priču o svojoj selidbi iz Sarajeva, u Višegrad pa u Beograd, o ratu, ljubavi i porodici. Vaskrsnula su sećanja na sve ljude koji su bili deo njene prošlosti, na izgubljeno vreme, nepovratno odneseno ratnim vihorima.

“…skoro svaka moja rečenica…uvek nađe načina da se nadoveže na sećanje na jedno izgubljeno vreme.”

Njena porodica je bila vesela, bučna družina, na čijem tronu je sedela nana – njena uzvišena, epska heroina. Za nju je porodica i prošlost i oslonac u sadašnjosti. Svaka stamena reč nane, svaka mamina reč, sarkastična, ali prepuna ljubavi, svaki očev brižni potez, svaki strinin zagrljaj davali su joj osećaj pripadanja, koji gubi u novom svetu. Njihova podrška joj je bila sve – ta povezanost je temelj njenog identiteta.

Neodoljivi bosanski šarm i humor, počesto crni, izbija iz Nedinih rečenica. Uz ovakav humor, i rat, i selidba, i neuspesi, i smrt deluju kao nešto što se može podneti.

“Sasvim malo saučesništva od te žene što se batrgala još po onom ratu (koji je postao onaj kad je počeo ovaj sad, što je takođe završen pre dvanaest godina, ali će ovaj sad ostati sve dok ne počne neki novi. Za koji niko od nas ne sumnja da će biti. Sasvim sigurno za naših života, ako prirodno budu tekli do otprilike 65 godina. Koliki nam je porodični, komšijski i svaki drugi prosečni vek. Taman da se osladiš penzijom i padneš s nogu ko iksan).”

Posebno mesto u tom izgubljenom vremenu, sačuvano je za jednog Srđana. Momka koji je mogao puno toga u životu i s kojim je zamišljala svoju budućnost. Momka zbog kog je naučila da čeka. I tu priču je okrnjio zub ratnog vremena.
Pričajući svoju priču, devojka otkriva i u svojoj prošlosti i u svom srcu delić mira, dozvoljavajući sebi da, makar na trenutak, veruje u budućnost bez gorčine.

Smejala sam se i plakala čitajući ovu dirljivu, snažnu i toplu priču o pronalaženju smisla u svetu koji ne prestaje da donosi gubitke, o traganju za domom, ne u geografskom smislu, već domom kao osećajem pripadnosti i mira, i o porodici, kao temelju našeg postojanja.

Neka ova knjiga i svi koji je budu čitali bude tvoj temelj i tvoj koren, draga Nedo. A svi mi već utemeljeni u tvoju priču, sa radošću ćemo gledati tvoj rast i uživati u tvom cvatu.

ČItajte s radošću,
Vaša Tatjana