„V o l i m te. To stalno govorimo jedno drugom. Kažemo to da ne bismo rekli nešto drugo. Šta drugo? Ti: Umreću. Mi: Nemoj da me ostaviš. Ja: Ne znam šta da radim. Ranije: Ne znam šta ću bez tebe. Kad te više ne bude. Sada: Ne znam šta da radim sa ovim danima, sa ovim vremenom u kojem se smrt vidi u svim stvarima.”

Ovako počinje roman „Ti amo” Hane Eštavik, jedne od najznačajnijih savremenih norveških književnica.

Jasno vam je da se knjiga koja počinje ovako ne može čitati lako. A kada znate da je autorka opisala sopstveno iskustvo, teret ove priče postaje još veći.

Neminovnost gubitka prisutna je od prve stranice, ali se, ipak, ne izgovara. Kao da će se ćutanjem odložiti. Kao da će unapred dogovorene obaveze zauzeti mesto u kalendaru smrti.

„Volim te” prisutno je u svakom slovu, svakom pogledu, svakom dahu i izdahu voljenog bića.

I teško je. Oseća se koliko je teško. Biti tu. Hvatati poslednje trenutke svoje ljubavi. Hraniti se njima kao da posle njih više ništa ne postoji.

Ali smrt ne mari za planove. Ne poštuje rokove. Ne čeka da završimo ono što smo započeli, da izgovorimo sve što smo želeli ili da se pripremimo za rastanak.

Ljubav ne uspeva da poništi usamljenost. Koliko god da se volimo, svako od nas na kraju ostaje sam sa svojim strahom, svojim telom i svojom prolaznošću.

Svi zamišljamo da ćemo u takvim trenucima pronaći prave reči. Da ćemo biti hrabriji, mudriji, spremniji. A Hana Eštavik pokazuje nešto mnogo istinitije – da često samo nastavljamo da živimo. Kuvamo ručak. Idemo u prodavnicu. Upoznajemo nove ljude. Razgovaramo o sitnicama. Kažemo: „Volim te.” I pravimo se da još ima vremena.

A nemamo ga.

I to me je možda najviše rastužilo. Ne strah od smrti koja dolazi niti strah od prestanka ljubavi, već od života koji nastavlja da teče bez voljenog bića.

Prigrlite svoje voljene i čitajte s radošću,
Vaša Tatjana