Neki ljudi se prosto rode kao pisci. Stevo Grabovac se ni u životu ni u pisanju ne trudi da bude poseban. Ali taj KOD koji nosi u sebi čini ga takvim. Hteo on to ili ne – to je tako, neosporno. Njegov pripovedački dar je vanredan. Ako na to dodamo još i činjenicu da je Bosanac, ihaj.

Oduvek sam tvrdila da su Bosanci posebni ljudi. Ima nešto u toj Bosni što im je raspalilo duh, produbilo šarm, izoštrilo um i učinilo da, uprkos svemu što su doživeli i proživeli, ostanu dragulj ovih krajeva. Jezik je možda najbolji dokaz toga. Neka neko prevede i nađe prave reči za raju, merak, sevdah, ćeif… Nema ih nigdje!

Čitanje romana „Poslije zabave“ jedno je od onih koje se nikada ne zaboravlja. U pitanju je snažno i veliko delo, vrlo slojevito i kompoziciono kompleksno. Doživela sam ga, pre svega, kao roman o prekinutoj mladosti. O onoj koja je nasilno zaustavljena zločinom. I o onoj koja je prerano završena ratom.

U središtu romana nalazi se stvarni zločin koji se dogodio početkom devedesetih, kada su romska deca, pod izgovorom da se vode van zaraćene zemlje, na sigurno, odvođena – i ubijana radi trgovine organima. Taj nečuveni zločin nikada nije do kraja rasvetljen. Ostao je, bez pravde i bez kazne, da lebdi kao otvorena rana. Stevo Grabovac piše o toj deci, ali i o nesprovedenoj pravdi koja ih je ponovo ubila. O društvu koje je okrenulo glavu. O zlu koje je bilo toliko monstruozno da je postalo – neizgovorivo.

Paralelno s tim, Stevo piše o sebi: o svom putu pisca, o sumnji u sopstveni dar, o pisanju kao pokušaju razumevanja i kao jedinoj mogućoj terapiji. O susretu sa ljudima iz mladosti koji se ponovo okupljaju na jednoj zabavi – nalik na pokušaj da se oživi nešto što je odavno umrlo. Jer ti ljudi više nisu isti. Njihova mladost je prekinuta naglo, grubo, bez prelaza. Rat ih je naterao da prerano odrastu, da preskoče godine koje su trebalo da budu bezbrižne.

I tu se sudaraju dve linije romana: mladost romske dece, brutalno prekinuta zločinom, i mladost jedne generacije, nasilno okončana ratom. U tom sudaru nema utehe, nema katarze. Ali ima teške i mučne istine, koja ne pokušava nikome da se svidi.

Posebno snažan sloj romana jeste lik oca. Ne pamtim potpuniji književni lik, a da je izgrađen indirektno, posthumno – kroz sećanja, odsustva, fragmente i tišine. Otac, opsesivno vezan za pisaću mašinu, emocionalno nedostupan, senka koja lebdi nad čitavim tekstom, postaje ključ za razumevanje naratora. Pisanje romana o zločinu, ali i pokušaj pisanja romana o ocu, duboko su povezani: oba su pokušaj da se imenuje ono o čemu se ćutalo.

„Poslije zabave“ je roman koji ne skreće pogled, koji je svedočanstvo zločina i koji insistira na pamćenju u svetu koji bi najradije želeo da zaboravi. I možda je upravo u tome njegova najveća snaga.

Dragi Stevo, kapa dole!

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana