Roman „Pod tuđim suncem“ moj je prvi susret sa Miodragom Majićem. Slušala sam puno pohvala o njegovom pisanju – i sada ih u potpunosti razumem.

Naravno da sam čitanju pristupila sa očekivanjima. Budući da je Majić sudija, očekivala sam angažovan roman, društvenu kritiku i oštre misli. Ali dobila sam mnogo više od toga.

„Pod tuđim suncem“ je moralna ispovest i poetska elegija o izgubljenim generacijama, o zemlji koja se urušava, ali i o ljudima koji i dalje pokušavaju da pronađu sopstveni smisao i dostojanstvo.

Glavni likovi, Kosta i Marija, dvoje su stranaca koji se slučajno sreću. Započinju zajedničko putovanje, ali postaju i putnici kroz sopstvene poraze, kajanja i nade. Njihovo putovanje van granica zemlje samo je metafora za ono važnije – put iznutra, prema istini.

Njihove sudbine nose bol koji nije samo njihov, već zajednički – onaj koji prepoznaje svako ko se makar jednom osetio kao da živi pod tuđim suncem.

Majićev stil je promišljen i precizan. Njegove rečenice terale su me da zastanem, da saosećam i promislim.

U književnom i realnom svetu često se ćuti o važnim temama. Meni se dopada što je Majić jasan, glasan i dostojanstven.

“Možda je samo u tome bila stvar, pomislila je. Možda su ljudi poput nje život proveli pod pogrešnim suncem, pod suncem koje je bilo tuđe, namenjeno drugima, koji su ga, kao i ona, čekali na pogrešnim ulicama i terasama.”

“Nasula je još jednu čašu vina i sada je već bila sasvim sigurna u to da je celog života bezuspešno tražila sopstveno sunce, a ono se možda baš te noći, u crkvenoj porti, rađalo pred njom.”

Drago mi je što sam ovo knjiško druženje sa Majićem započela upravo ovom knjigom. Posebno jer znam, iz pouzdanih izvora, da me čekaju još snažnija njegova dela.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana