Moj otac je Bugarin. Nikada to nije naročito isticao. Štaviše, kada smo se osamdesetih u školi izjašnjavali o nacionalnoj pripadnosti, sećam se da nisam uopšte znala svoju. Baš sam se bila iznenadila. Mog baštu je njegov bašta učio da poštuje i voli Srbiju kao svoju zemlju. Tako je i mene moj vaspitavao. Iako me puno toga o Bugarima kao narodu nije učio, osim nekoliko odlazaka u Sofiju koji su se svodili na šoping u tada siromašnoj Bugarskoj, kupovinu parfema od ruža i sirenja, obilazak mauzoleja koji me je prestravio, baš kao što je opisano u ovoj knjizi, čitanje knjige “Vremensko sklonište” Georgi Gospodinova otključalo je neko sećanje i neku prošlost u meni za koju nisam ni znala da postoji.

Gaustin je pokucao na moja vrata prošlosti i smestio me u svoje vremensko sklonište.

Sve vreme čitanja pitala sam se: Postoji li prošlost uopšte? Ili je ona isamo luzija? Ko nam je realno može predstaviti kada ni naša slika o sopstvenoj prošlosti nije realna?

“Vremensko sklonište” je roman o prošlosti i nostalgiji za prošlim vremenima. Gospodinov smišlja savršen način da postane lovac na prošlost i da je oživi.

“S godinama sam shvatio da se prošlost najviše krije na dva mesta – u popodnevima (u načinu na koji pada popodnevna svetlost) i u mirisima. Tamo sam postavio svoje zamke.”

Gospodinov kreira kliniku i njenog domaćina, Gaustina, u koju smešta obolele od Alchajmerove bolesti vraćajući ih u određene decenije svog života, rekreirane do najsitnijih detalja — od starinskih abažura do mirisa cigareta i ukusa zaboravljenih jela.

“Čovek ima pravo na sreću i u bolesti.”

Ali, kako priča odmiče, klinika se pretvara u mnogo više od skloništa za pacijente. U nju počinju da dolaze i zdravi ljudi kako bi pronašli utočište i pokušali da pobegnu od neizvesne sadašnjosti i još neizvesnije budućnosti. A onda ideja klinike počinje da se širi na cela društva i nacije koji počinju da teže idealizovanim slikama svoje prošlosti. Šezdesete godine, sedamdesete, pa čak i decenije ispunjene ratovima i krizama, iznenada postaju željena utočišta, jer sadašnjost deluje previše surovo i nepredvidivo.

Terapeut prošlosti, Gaustin, navodi nas da se zapitamo da li je prošlost zaista mesto na koje možemo da pobegnemo, ili je to samo iluzija. Da li bežanje u prošlost, koja takođe nije bila sjajna, ali iz ove perspektive nam izgleda tako, menja sadašnjost ili nas samo sprečava da se suočimo sa realnošću?

“I koliko prošlosti, u stvari, neko može podneti?”

Sam Gaustin je primer koliko je teško pobeći od prošlosti, ali i koliko je opasno kada ta prošlost počne da kontroliše našu sadašnjost i budućnost.

Gaustin kaže: “Što više prošlosti imamo, to manje budućnosti ostaje.”

Ova opomena, utkana je u svaku stranicu romana i podseća nas da bez obzira koliko bežimo u prošlost, ona ne može biti mesto našeg trajnog skloništa.

“Vremensko sklonište” sjajnog Georgi Gospodinova nije samo roman o vremenu, sećanjima i prošlosti, ono je oštra kritika društva koje pokušava da gradi budućnost idealizujući slike svoje prošlosti.

Vreme je da konačno pustimo prošlost i počnemo da se suočavamo sa sadašnjošću. I da čitamo Gospodinova. I u sadašnjosti, i u prošlosti, i u budućnosti.

Čitajte s radošču,
Vaša Tatjana