Slika je uhvaćeni trenutak u vremenu. Dokaz da je ono što smo proživeli bilo stvarno.

Roman “Slika s morem” Fredrik Bakmana izgrađen je oko jedne slike – sećanja sačuvanog u vremenu, na detinjstvo, na smeh, na prijateljstva koja oblikuju čitav život.

„Više od svega, to leto uspelo je da postane ta slika… jer tako učimo da nađemo svoje horizonte.“

Dugo nisam čitala Bakmana, nekoliko godina. A onda me je ova knjiga podsetila zašto me je njegov glas osvojio. “Slika s morem” je roman o vezama među ljudima, o prepoznavanju i pripadanju, o umetnosti kao mostu koji spaja one koji se inače nikada ne bi sreli. O dobroti koja opstaje čak i tamo gde bi, po svim pravilima, odavno trebala da nestane.

Ovo je i knjiga o svetu tinejdžera i svetu odraslih – i o tome koliko su te granice zapravo krhke.

Radnja romana započinje u galeriji u kojoj je izložena slika s morem – umetničko delo koje povezuje dve vremenske linije: sadašnjost – u kojoj Luiza, sedamnaestogodišnja devojka, upoznaje odraslog čoveka, Teda, i pokušava da razume priču skrivenu iza slike; i prošlost – jedno leto, jednu grupu tinejdžera i prijateljstvo koje je zauvek promenilo njihove živote.

U toj prošloj liniji upoznajemo četvoro mladih: Joara, Teda, devojčicu Ali i dečaka koji će zauvek ostati upamćen kao Umetnik. Njihovo prijateljstvo produbljuje se na dokovima, uz more, u begu od domova koji nisu bezbedni i od roditelja koji ne umeju da ih zaštite. More postaje njihov prostor slobode, a međusobna bliskost jedino mesto gde mogu da budu ono što jesu.

„Čudno je šta pamtimo iz detinjstva, a možda je još čudnije ono što zaboravljamo.“

Bakman izuzetno jasno i živo gradi dinamiku tog prijateljstva. Joar je srce grupe – glasan, nespretan, često iritantan, ali beskrajno odan. On je onaj koji gura druge napred, koji sanja umesto onih koji su odustali, koji veruje u tuđe snove čak i onda kada oni sami u njih ne veruju.

Ali je oštra, pametna, ispod površinskog sarkazma vrlo ranjiva, devojčica koja prerano uči da se brani.

Ted je tih i povučen, dečak koji predugo nosi teret porodične tuge i krivice.

A Umetnik – on vidi lepotu svuda, osim u sebi. Za njega umetnost nije nešto što izlazi iz čoveka, već nešto što u njega ulazi.

„Jer umetnost je za njega bila ljubav. Tuga. Priča. Kontekst.“

Paralelno sa ovom pričom o odrastanju, u sadašnjosti se razvija odnos između Luize i Teda.

Luiza je radoznala, britka, neobično zrela i postavlja pitanja koja odrasli godinama izbegavaju. Kroz njihove razgovore, prošlost se polako razotkriva – ne hronološki, već emocionalno, u krugovima, baš kao što je to slučaj i sa sećanjima. Bakman nas namerno vodi ka pogrešnim zaključcima, da bi nas zatim nežno, ali snažno, suočio sa istinom.

Iako se sa lakoćom čita, ovaj roman se bavi teškim temama: porodičnim nasiljem, zanemarivanjem, krivicom. Bakman piše s dubokim razumevanjem za sve strane – i decu, i roditelje, i odrasle koji su nekada bili povređena deca. Posebno su snažni likovi majki – nesavršene, umorne, često pogrešne, ali životne i stvarne.

Baš kao i slika s morem, nijedan život nije samo ono što vidimo na površini.

„Umetnost je onaj deo nas koji ostavljamo u drugim ljudima.“

Kao i prava umetnost, ova knjiga traži da zastanemo i posmatramo duže i dublje kako bismo prodrli do suštine. A to sa Bakmanom ide lako – s knedlom u grlu, sa osmehom i suzama, i s toplinom u srcu.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana