“Gutači vetra“ Frank Buisa roman je koji će vas udariti direktno u stomak, ali i ostaviti tračak svetla u duši. Surov je i mračan, prožet očajem, ali i ljubavlju. U ovom romanu sloboda se ne podrazumeva – ona je nešto što se osvaja.

Nakon čitanja knjige “Nijedne žene sin”, a sada i “Gutači vetra”, jasno mi je da je Buis autor koji ne beži od mračnih tema, naprotiv. Okosnica njegovih priča su patrijarhalna tiranija, siromaštvo, nasilje i potčinjavanje. Ipak, ono što njegove romane uzdiže iz mraka jeste nada – ona uporna iskra koja opstaje i u najtamnijem mraku. 

Radnja ovog romana smeštena je u jednu francusku dolinu, mesto Gur Noar u kom su ljudi zarobljeni, ne samo fizički već i duhovno i gde je strah osnovni pokretač svakodnevnog života. Inicijator tog straha je Džojs, paranoični despot, koji poseduje sve – elektranu, fabrike, škole, banke, pa čak i javne kuće. Niko njegovu vlast ne dovodi u pitanje, naprotiv, stanovnici su poslušni podanici koji prihvataju svoju sudbinu, kao da su rođenjem predodređeni na nju.

“..tišina je samo ogromni zatvor u koji zarobljavamo svoje strahove.”

U tom zarobljenom svetu živi disfunkcionalna porodica Volni. Otac Marten je čovek slomljen ratnim užasima, majka Marta slepo veruje u religiju, dok njihovo četvoro dece – Mark, Matje, Mabel i Lik traže sopstveni način da pobegnu od namenjene sudbine. Mark beži u svet knjiga, Matje u prirodu, Lik živi u sopstvenom svetu, dok je Mabel ta koja ne prihvata ćutanje i pokornost. 

Najveću radost njihovog detinjstva predstavljala je igra ritualnih susreta sa vetrom – kada su se vezani užetom, spuštali sa vijadukta kako bi osetili slobodu, barem na tren. U tim trenucima, osećali su se nepobedivo. Ta igra je bila njihova tajna, njihova pobuna u svetu koji ne dozvoljava snove. I upravo iz tog vetra, iz te pobune, probudila se iskra nade.

Buisovi junaci ne prkose samo Džojsu – oni se bore protiv unutrašnjih trauma, nasleđenih strahova i sveta koji ih je učio da snovi ne vrede. Njihovi roditelji, zarobljeni u svojim nesrećama, nisu umeli da ih vole, pa su deca bila prinuđena da ljubav pronađu međusobno, u preplitanju nasilja i nežnosti, u ranama koje su zadobijali dok su učili kako da prežive.

Mabel je najsvetlija tačka romana. U svetu u kom se uči da je pokornost jedini način preživljavanja, ona se usuđuje da misli drugačije. Njena veza sa dedom Elijem, jedinim odraslim članom porodice koji zaista vidi njihovu bol, daje joj snagu. U jednoj od najpotresnijih scena, deda joj poručuje:

“Ti si kao sunce, blistaš svakog dana i niko nije svestan tog čuda. Nemoj ništa čekati ovde. Tvoji snovi nikada neće sami doći i pokucati ti na vrata. Potrebno je da odeš i da negde drugde zablistaš, nećeš imati drugog izbora…”

Ovo je priča o deci koja su naučila da ćute dok za stolom govori otac, o generacijama kojima je govoreno da se ne bore jer je poraz izvestan. Ali istovremeno, ovo je priča o tome kako ljubav i sloboda ponekad uspevaju da se probiju kroz najmračniju tamu. Buisovi junaci su ranjeni, ali nisu slomljeni. U svetu u kom je ćutanje pravilo, oni biraju da progovore.

Meni je ova knjiga došla u pravom trenutku, baš u onom u kom izlazimo iz svojih okova tišine zahvaljujući upravo mladima koji su odlučili da progovore, da nas podsete na ljubav, snagu zajedništva i pravo da tražimo više. 

Frank Buis nas podseća da književnost može spasiti, da priroda može pružiti utočište, da nas ljubav može osloboditi najtežih okova, ali da je istinska sloboda uvek izbor koji pravimo sami. 

I najvažnije – da svetlost uvek pronađe put.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana