Poslednja knjiga koju sam pročitala je zbirka pripovedaka “Poštovani kukci” Maše Kolanović koja prikazuje izopačenosti našeg društva nakon tranzicije. I bolela me je jer nekako uvek jače dirne dušu ono što se tiče našeg naroda. A onda, opet ne slučajno, u ruke mi je došla Edne O’ Brajen “Pokretne slike” koja nas kao u brzom vozu provoza kroz dvanaest priča još jedne izopačenosti društva, ovog put irskog. I ne mogu reći da me je manje bolelo, neke stvari mi jesu bile dalje, ali kao žena sam osetila teret svega onoga što nosimo ma gde se rodile.

Jer upravo žene iz Irske sa kraja 20. veka centralna su tema u svim ovim pripovetkama. I to usamljene, nesrećne, neostvarene u ljubavi, zlostavljane, zaljubljene u pogrešne muškarce, željne toga da budu voljene ćerke i da slobodno iskažu svoju ljubav prema strogim i hladnim očevima, žene na ivici ludila.. Njene priče su u isto vreme i zastrašujuće, smele i duhovite. Ono što je posebno u njenom pripovedanju je veština razvijanja upečatljivih i celovitih likova u kratkoj formi. To je ono što je bio moj najjači utisak. 

Gutaćete Ednine priče poput pelina, jer su opore i mračne, provozaće vas baš kao na pokretnoj traci kroz lepotu, ali i surovost krute irske tradicije i društvenih normi kako na selu tako i u gradu.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana