Danko Popović
“Knjiga o Milutinu”

Sinovče moj, kćeri moja..

Pišem ti da se ne zaboravi, a znam da hoće. I Milutinu je majka govorila da se ne zanosi pisanjem jer u ovoj našoj zemlji ljudi se pribojavaju pisanja, ili mrze ljude koji pišu.. Ako.. neka me mrze, zadužio nas je čiča Milutin i njemu slični, a mi nismo ni počeli da im se odužujemo.

Znao je Milutin kada su zazvonila crkvena zvona i naoblačilo se, kada je počelo da se spominje “carstvo nebesko” i Kosovo, da će politika kurva da pokaže svoje pravo lice, da će svaka kuka sebi da vuče. Više je voleo Milutin onu politiku koja manje košta i manje krvi proliva. Plašio se Milutin plitke pameti i praznog junačenja, ali šta će, braniti se zemlja mora. Jer spski seljak osim što vredno radi, poštuje i veruje u Boga, dobar je i čestit domaćin, čovek je od reči, poštenja i časti. Spremila mu njegova Živana belu torbu i otišao je da služi svojoj zemlji.

Sinovče moj, kćeri moja..

Tako se čiča Milutin, čovek iz naroda, seljak čovek, ogrezao ne u jednom, već u tri rata, pokušavajući da sačuva živu glavu i da u tom ludilu besmisla i stradanja shvati smisao, za koju  se to zemlju bori i kakva je to zemlja koja ih je poslala da tako i toliko stradaju, i zbog čega. Prošavši strahote Prvog svetskog rata, Albanske golgote, izlaska na more koje mnogi prvi i poslednji put vide, Kajmakčalana, posmatrajući stradanja saboraca, nedužnih, dece.. čiča Milutin zbori:

“Mali smo mi narod za voliku nesreću.”

“Mi seljaci, kaže, nikad dosad nismo videli more. Sad nam se ukazala prilika, a mi moramo da umremo. I ribe da ranimo svojim telesima. Nisi u životu okusio morsku ribu, a sudbina ti odredila da te morske ribe pojedu.”

“Koliko li vredi ta naša otadžbina kad joj sve najdraže dajemo – jednako. Al tako je kad si narod. I kad si seljak. I Srbin. I Milutin. I Milutinov sin.”

Probada srce teška sudbina seljaka težaka koji samo želi da sačuva stoku, uzore svoju njivu, prehrani porodicu i zasnuje potomstvo. Slušajući Milutinovu iskrenu, prostodušnu, ali mudru ispovest, gutam knedle i gušim suze zbog svojih dedova, zbog tvojih, sinovče moj, kćeri moja.. 

“E, da ne streše noliku našu decu, i naše ljude, i Srbi bi mogli biti priličan narod.”

Dugo sam odlagala čitanje ove knjige, baš zbog bremena, našeg. Uvek je teže. 

Drago mi je što sam je pročitala u vreme izvedbe istoimene predstave Zvezdara teatra i sjajnog Nenada Jezdića u ulozi Milutina. Čovek se maestralno uživeo u lik srpskog seljaka i provozao nas kroz buru emocija. Ako ste u prilici, od srca vam preporučujem knjigu Danka Popovića i predstavu o našem biblijskom Jovu, Milutinu.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

© 2022. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]