Postoje priče koje ne samo da čitamo, već ih proživljavamo celim svojim bićem i koje nam ostavljaju duboke ožiljke. Roman “Hana”, češke autorke, Alene Mornštajnove jedna je od takvih priča. 

“Hana” je podeljena u tri celine, tri perspektive: deteta koje preživljava, prošlosti koja objašnjava, i žene koja nosi najteže breme ove priče. Kroz tu višeslojnost, roman nas nežno, ali odlučno podseća koliko je važno sagledati život iz različitih uglova.

„Nikada nisam razumela zašto ljude ne zanima šta se događalo pre njihovog rođenja, zašto ne zapitkuju svoje roditelje ili roditelje svojih roditelja kako su proživeli svoje živote, čime su bili zadovoljni, a šta bi učinili drugačije, kada bi mogli.“

Upravo iz te potrebe da razumemo ono što je bilo pre nas, i ono što iz nas proističe, rađa se “Hana”.

Prvo poglavlje – Ja, Mira – pogled deteta

Mira je kao i svi u detinjstvu verovala da je bezbedna, da je svet štiti, i da su odrasli tu kako bi je sačuvali. A onda se desi da u jednoj noći izgubi celu porodicu i ostane prepuštena tišini žene koja je ne gleda u oči. 

Tetka Hana je za Miru uvek bila enigma – ćutljiva, hladna i odsutna. A ipak, kada su ostale prepuštene jedna drugoj, Mira je osećala da je Hana tu za nju. I upravo ta tiha prisutnost, bez velikih gestova, polako se pokazala kao najčistija forma ljubavi.

“Snaći ćemo se”, rekla sam, više hrabreći samu sebe, i sela sam kraj nje. Nisam smela da je dodirnem, znala sam da ni mama to nije smela.

Kroz koščate prste provukao se uzdah. Hana je klimnula glavom.

„Zašto onda uzdišeš?”, pitala sam.

Teta Hana se uspravila, odlepila dlanove od očiju i pogledala me… Teta je neko vreme ćutala, a zatim rekla: „Zato što sada ne mogu da umrem.”

Čitala sam ove redove i sve naredne sa knedlom u grlu koja je na momente smekšavala, ali je sve vreme bila prisutna. Snaga ove knjige upravo je u tim tihim, suptilnim trenucima koji lome.

Drugo poglavlje – Oni pre mene – prošlost koja boli

Drugi deo romana vodi nas u prošlost – u dane kada su Hana i Mirina mama, Roza, bile devojke. Vodi nas u porodicu u kojoj se miris knjiga mešao s mirisom nade. U dane pre tame. A onda su usledile odluke, odlaganja, zaljubljenost, pogrešan trenutak i – voz za Terezin, voz za logor.

Ovaj deo me je najdublje pogodio jer nije doneo samo užas Holokausta, već i nešto još bolnije – krivicu. Krivicu onih koji su ostali. Krivicu koja jede iznutra, decenijama.

I nisam mogla, a da se ne pitam: Zar je moguće preživeti sve ovo, a ostati živ? Gde se završava borba za opstanak, a gde počinje borba sa sobom?

Treće poglavlje – Ja, Hana 

Treći deo romana je najtiši i najtužniji. Gledamo Hanu iznutra. Ženu čije telo nikada nije prestalo da boli. Čije telo pamti. Čija se duša pretvorila u senku.

„Iako mi se telo nikada nije potpuno oporavilo, još gori od bolova koji su pratili svaki nagli pokret bili su napadi panike. Nisam imala razloga da živim, ali nisam umela da umrem.”

Ovo je deo priče koji sam čitala polako. Gutala rečenice, pa stajala. Onda opet. Jer Hana ne viče, ne traži sažaljenje, ne sudi. Samo postoji. I nosi breme. I kad konačno, kroz Miru, oseti nešto nalik ljubavi, boji se.

„Htela sam da se staram o njoj, ali svako koga sam u životu volela na kraju bi me napustio. Nisam htela da ponovo proživijavam taj strah. Bojala sam se da će iznenada umreti, ili će naprosto otići u svet. Vrlo rano shvatila sam da sam uzalud brinula. Mira je došla u moj život, čvrsto se smestila i dala mi razlog da živim.”

Roman “Hana” je priča o patnji koja se ćuti i snazi ljubavi. O tome kako ljubav može izgledati kao tišina, kao klimanje glavom, kao komad hleba ponedeljkom. I o tome kako „nikada nećemo moći da zaboravimo“, jer  „…sećanja su mi istetovirana u glavi zauvek, kao i broj na levoj podlaktici.“

Iako su priče o Holokaustu mnogobrojne, roman Alene Mornštajnove donosi podsećanje da te priče nikada ne postaju dovoljno ispričane. Jer svaka je nova rana, novi glas, nova Mira i nova Hana. I svaka nas opet slomi, iznova.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana