Bart Mujart, belgijski autor, dobitnik je prestižne Nagrade “Astrid Lindgren” za životno delo.

U početku mi je bio konfuzan stil kojim je napisan roman “Ljubav je ta koju ne razumemo” jer nas autor baca direktno u scene bez ikakvog uvoda i pozadinske priče. Mujart nam pripoveda tri priče iz prvog lica, tri različite epizode iz života neimenovane tinejdžerke. Dok čitamo, vidimo svaki pokret, svaku scenu, filmski, i to kroz okular one teške, starinske kamere koju sam imala osećaj da držim na ramenu, baš zbog tereta koji sam doživela čitajući. 

Naime, ovo je priča o jednoj disfunkcionalnoj porodici, o poimanju sveta dece ovakve porodice, o načinu na koji pokušavaju da nađu sigurnost i osećanja, tamo gde ih porodica ne pruža.. Kako sam već rekla, bez uvoda, autor nas baca u prvu epizodu i scenu vrelog letnjeg dana. Fragmentiranim scenama posmatranim devojčicinim očima, slažemo sliku ove porodice gde majka više mari za partnera, koji nije njihov otac, nego za osećanja dece koja posmatraju nemile scene porodičnog nasilja. Ali ono što se odmah oseti je ljubav i pažnja koju deca međusobno imaju. Budući da je majka nepouzdana i da menja partnere, deca teže stabilnosti i nadaju se pouzdanom partneru za svoju majku, ali i za sebe.

“Govorim sebi da treba da se savladam, u današnje vreme niko više ne vlada sobom… Mogu samo zaključiti da se majka prenemaže. Stvarno više niko nije u stanju da se obuzda.”

Druge dve priče su mnogo toplije i tiše. U prvom planu je odnos među decom koja pokušavaju da sakupe slomljene deliće svoje porodice i da na njima izgrade srećniju budućnost. Te spone među njima su snažne i iako ne mogu da razumeju ljubav gledajući odrasle, još kako je prisutna među njima.  Baš kao što su slomljena srca, okrnjeno detinjstvo, narušeni odnosi, tako i autor završava priču. Nedorečeno, presečeno, ali sa otvorenim prozorom za nadu i veru u bolje sutra. 

“Umem lepo da crtam. Aksel kaže kako onaj ko ume da crta ima ne jedan već dva kvaliteta. Dobri crtači em dobro gledaju em više vide.”

“Zatvaram oči. Ne podnosim čekanje. Imam strpljenja ako treba da čekam na osmeh koji poznajem”

“Nije nam se ovde baš mnogo posrećilo, ali može i gore.”

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana