Kakva veličanstvena knjiga! Duboko sam dirnuta lepotom i raskošnošću ove književnosti. “I nebom teku rijeke” Elif Šafak nestvarno je lepa priča koja nas vodi kroz vreme, prostore i  ljudske sudbine koje se ukrštaju u prisustvu čudesnih svedoka – reka. 

Elif nas podseća da je voda mnogo više od prirodnog elementa, ona je život, ali i smrt, svedok istorije, ona spaja, ali i razdvaja duše. Priče koje je izlila u ovu knjigu deluju poput reka koje se ulivaju jedna u drugu, stvarajući veličanstven okean emocija.

Nakon završetka ove knjige, Elif Šafak je rekla: “Ovaj je roman odredište na koje me moje srce odvelo. Ovaj roman moja je ljubavna pjesma rijekama; onima još živima i onima davno nestalima.”

I ta srčanost, zaljubljenost i posvećenost temi oseti se u svakoj stranici ove knjige! Do sada sam poštovala ovu spisateljicu, a sada joj se neizmerno divim!

“Poslije, kad prođe oluja, svi će govoriti o pustoši koju je ostavila iza sebe, ali nitko, čak ni sam kralj, neće se sjećati da je sve započelo jednom kišnom kapi.”

U davna vremena, na obali reke Tigris u Ninivi, najvećem i najbogatijem gradu na svetu, jedna kap kiše pala je na kralja Ašurbanipala. Ta kap je, pre nego što je isparila i vratila se u nebo, bila svedok kraljevog surovog spaljivanja svog mentora, čoveka koji ga je svemu naučio, ali i čoveka koji ga je izdao. Trag tog trenutka ostaće duboko urezan u sećanje te kapi vode.

“Voda pamti. Ljudi su ti koji zaboravljaju.”

Ta ista kap vode će, hiljadama godina kasnije, 1840. na obali reke Temze, pasti na novorođenog Artura kog su njegovi sunarodnici, kaljužari, nazvali kraljem odvodnih kanala i sirotinjskih četvrti. Već u ranom dobu, Artur pokazuje izuzetan dar zapažanja i pamćenja ogromne količine oštrih i jasnih detalja. Zahvaljujući tom daru najpre se posvećuje štampanju i izdavanju knjiga, a potom otkriva asirske ploče u Britanskom muzeju koje je samo on umeo da dešifruje. To postaje njegova životna misija.

Put kapi vode nastavlja se u Turskoj, 2014. godine, gde prati priču Jezidkinje, devojčice Narin koja gubi sluh. Narin dotiče kap vode koja je trebala biti deo njenog krštenja u reci Tigar. 

I na kraju, 2018. godine, hidrološkinja Zaleekhah se nakon životnih brodoloma seli na brodić na reci Temzi. Slomljena, iz oka joj pada suza, voda koja je nekada bila pahulja snega ili tračak pare. 

Sve ove priče i likovi povezani su beskonačnim putovanjem jedne kapi vode kroz vekove. Kapi koja ima viši cilj – da nas podseti koliko smo povezani sa prirodom, svetom koji nas okružuje i onim što nosimo u sebi; da da glas klimatskoj krizi i ogromnim problemima sa vodom koji nam prete i koji već postoje; i da ukaže na nepravednu i ogromnu patnju naroda kroz istoriju.

Zadivljujuća je razgranatost ove priče i istraživačko vreme i trud koje je Elif Šafak morala da uloži kako bi nastala ova knjiga. I ne bi ova knjiga bila tako emotivna i snažna da Elif nije bila vođena srcem. Zato je ovo njena najbolja knjiga do sada! Naklon do poda!

Spremite se da zaplovite nebeskim rekama i dozvolite joj da vas ponese. Spremite se da uronite u jedan od najlepših romana koji ćete pročitati. Spremite se da osetite snagu vode koja nas oblikuje i menja. Spremite se da budete zadivljeni, potreseni i duboko dirnuti. 

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana