Ne pamtim kada sam ovoliko bila umešana u radnju neke knjige i prozvana da, kao čitalac, budem svedok iste kao u romanu “Nasleđe”, norveške autorke, Vigdis Jurt.

Kada pričamo o nasleđu, najčešće podrazumevamo ono opipljivo, imovinsko, koje se prenosi sa generacije na generaciju. Nasleđe je mnogo više od toga. Podrazumeva i sve ono nevidljivo, poput tradicije, kulture, običaja, znanja, vrednosti, verovanja, iskustava i trauma koje oblikuju našu svest, ponašanje i naš identitet.

Nasleđe istovremeno može biti bogatstvo koje nas osnažuje, ali i teret sa kojim se suočavamo.

Ovaj roman Vigdis Jurt nosi breme tog teretnog nasleđa.

Povodom očeve smrti i podele nasledstva, glavna junakinja Bergljut suočava se sa svojom porodicom nakon više decenija udaljenosti. Ništa u vezi sa porodicom Bergljut nije interesovalo. Ali sukob koji nastaje između sestara, majke i brata zbog neravnopravne podele porodične imovine, uvlači i nju u vrtlog koji otvara stare rane.

“Vodila sam život prožet rutinom, utemeljen na rutini, a onda se to desilo, brutalni susret sa istinom koji je pokidao taj život na komade.”

Ova dešavanja pokreću Bergljutinu potrebu za istinom o traumi iz detinjstva, kao i ogorčenje zbog nesposobnosti njene majke da je zaštiti. Dok članovi porodice ostaju nemi, negirajući njene priče, Bergljut prolazi kroz put suočavanja i pokušaja da se izbori za priznanje prošlosti.

Vigdis Jurt koristi složeni, introspektivni stil pisanja koji me je potpuno uvukao u Bergljutine misli, osećanja i njenu duboku unutrašnju borbu.

„Ono što sam tada osetila, pomislila sam kasnije, kad sam počela da mislim, bilo je približavanje presudnog časa, predosetila sam zemljotres, onako kako ga životinje predosećaju. Plašila sam se i drhtala pred trenutkom istine koji će me celu protresti.”

Ova podela nasleđa inicirala je „zemljotres”, Bergljutinu unutrašnju krizu – trenutak istine koji neizbežno razotkriva ono što je dugo potiskivala i zbog čega je morala da se distancira od porodice. Upravo ta porodica u kojoj nije dobila podršku i koja je pokušala da ospori njenu traumu, dovela je Bergljut do osećaja praznine i tuge, ali i ogorčenja zbog njihove neosetljivosti.

„Njih treba sažaljevati. Ponekad ih i jesam sažaljevala zbog toga što su sebi sve zamrsili, zato što su bolesni i stari i zato što će sigurno uskoro umreti, dok sam ja zdrava, da kucnem u drvo, da kucnem dvaput, i na sredini života.”

Bergljut postaje ambivalentna prema svojoj porodici. Osećanja joj se kreću između sažaljenja i ogorčenja prema onima koji su joj nekada značili sve, ali su je napustili u ključnom trenutku.

Dok pokušava da razjasni i razume prošlost, Bergljut shvata kako su njeno sećanje i osećanja oblikovani kroz tuđe interpretacije. U tom procesu, ona se oseća zarobljeno u porodičnim pričama iz kojih joj je jedino distanca donela jasnoću.

„Tek kad sam se odvojila, tek kad sam se udaljila, sagledala sam sve u drugom svetlu… ali do toga sam došla sporo, mic po mic, toliko je roditeljska priča moćna u detetovom poimanju sveta.”

Potpuno sam bila umešana u osećanja Bergljut. Tome je doprinela, pre svega, naracija u prvom licu, koja me je bukvalno pozivala da se suočim sa njenim složenim emocijama, trenucima sreće usred tuge i oscilacijama između sažaljenja i gneva; a zatim i ono ključno – nedostatak podrške tamo gde je bila najpotrebnija, u porodici.

Od trenutka objavljivanja 2016. godine, roman “Nasleđe” izazvao je veliku pažnju u Norveškoj, jer su postojale snažne indikacije da je delom zasnovan na autorkinim ličnim iskustvima, naročito zbog sličnosti između priče glavne junakinje i porodice same autorke.

Nakon objavljivanja romana, njena porodica je javno demantovala neke aspekte priče, tvrdeći da roman nije verno prikazao realne događaje. Vigdis Jurt nikada nije eksplicitno potvrdila da je roman autobiografski, ali je priznala da se u pisanju često oslanjala na lična osećanja.

Bilo da je zasnovan na autobiografskim ili fiktivnim crticama, jer sve što je zapisano nekada se negde i dogodilo, “Nasleđe” nije samo obično literarno delo, već i hrabar čin otkrivanja i suočavanja sa bolnim istinama.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana