Bio je sasvim običan dan, ne mnogo drugačiji od ostalih, kada sam nakon dugo vremena konačno odlučila da pročitam knjigu “Godina magijskog mišljenja” Džoun Didion. Naglasila sam sasvim običan dan jer kada se desi neka tragedija, skloni smo tome da rekonstruišemo sve ono što joj je prethodilo i tada najčešći deo rekonstrukcije bude: Bio je sasvim običan dan, ne mnogo drugačiji od ostalih.

“Život se u trenu promeni. Običnom trenu.”

A u tom običnom danu, 30. decembra 2003. Džoun Didion je izgubila supruga. Zauvek.

“Sedneš da večeraš i dotadašnji život se okonča.”

Život koji je do tada živela, završio se Džonovim odlaskom. A godina koja je usledila, godina je neprihvatanja, čekanja njegovog povratka, godina bola, tuge, žalovanja, paničnih napada, godina sećanja i godina kada je verovala u nemoguće. Godina u kojoj je moguće samo magijsko mišljenje.

Dani u toj godini merili su se sećanjima na vreme pre tog 30. decembra. Na vreme kada svet koji je videla nije bio obojen gubitkom i ogromnom tugom. I zato nije pomerala njegove stvari, čuvala je njegove cipele, verovala u magiju i čekala da se vrati.

A onda je godina prošla, Džoun naučila da živi sa svojim bolom i da sačuva Džona od zaborava.

Iskrenost i dubina kojom Džoun deli svoje žalovanje, vratile su me u moja bolna sećanja. I sama sam, nažalost, osetila besmisao i ogromnu emotivnu i fizičku bol zbog gubitka voljene osobe. U tim trenucima zaista sam verovala u to da je čovek sposoban da umre od tuge.

“Ispostavija se da je duboka žalost mesto koje niko od nas ne poznaje dok do njega ne dospe.”

Nažalost, svi jednom dospemo.

Zato nam je ova knjiga neizmerno potrebna.

Neka vam svaki običan dan sa vašim voljenima bude magičan.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana