Žoze Saramago
“Smrt i njeni hirovi”

Žoze Saramago, portugalski nobelovac, u ovom genijalnom romanu “Smrt i njeni hirovi” istražuje jednu od najintrigantnijih tema ljudskog postojanja – smrt. I to tako što koristi svoj vrlo specifičan stil pritom prikazujući smrt na potpuno nov način – dajući joj ljudske osobine i predstavljajući je u ženskom obličju.

Oduševio me je način na koji glas epskog pripovedača pomalja iz svakog poglavlja i kako priča odmiče, sve jasnije oblikuje Saramagov lik. I to onaj koji se samouvereno i satirično smeška igrajući se rečima, likovima i njihovim sudbinama smeštenim u apsurdne okolnosti. Maestralno!

“Život je takav, jednom rukom daje dok ne dođe dan kad drugom uzme sve. Za ovu pripovest malo su važni rodbinski odnosi nekih seljaka koji se, najverovatnije, u njoj više neće pojavljivati, bolje je da nikoga ne upoznajemo, ali učinilo nam se da to ne bi bilo dobro čak ni sa tako utvrđene tehničko-narativne tačke gledanja, na brzinu i u dve kratke crte opisati upravo one ljude koji će biti protagonisti jednog od najdramatičnijih preokreta koji su se desili u ovoj istinitoj i neverovatnoj pripovesti o hirovima smrti.”

Budući da mi je ovo prvo Saramagovo delo, prvobitno sam bila zatečena i zaintrigirana njegovom rečenicom. Saramago se svesno odupire konvencionalnoj upotrebi interpunkcije i formira dugačke, složene rečenice bez jasnih granica između dijaloga i narativnog teksta. Time stvara efekat neprekidnog toka misli i događaja što savršeno odražava neizvesnost i nepredvidljivost smrti. A to doprinosi dubljem razumevanju i doživljaju knjige.

U ovom vanrednom delu, smrt nije samo apstraktna sila, već entitet s ličnošću, dilemama i, može se reći, ljudskošću. Predstavivši smrt kao takvu u ženskom obličju, sa svojim hirovima, od kojih je onaj najveći da prestane da uzima živote na jedan period, izazivajući time haos u društvu koje je, pokazaće se, nespremno za večni život.

Saramago ovom knjigom postavlja pitanja o prirodi smrti, života, ljubavi, gubitka, i satirično predstavlja društvo i načine na koji se nose sa neizbežnim. Smrt, u svojoj novoj, “ljudskoj” ulozi, istražuje sopstvene osećaje i razmišlja o težini svoje uloge. Ova perspektiva navela me je da razmislim o smrti na način na koji nikada ranije nisam.

I samo jedno pročitano Saramagovo delo dovoljno mi je da konstatujem da je genijalan pisac koji maestralno i nesvakidašnje koristi jezik i stil da nas podstakne na promišljanje i na preispitivanja naših uverenja o životu, ljudskoj prirodi i društvu u kojem živimo.

Ovo dragoceno čitanje ću još dugo, dugo pamtiti!

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

© 2024. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]