Ovu sam knjigu zavolela već nakon prve pročitane priče “Samovar”. Sve mi je zamirisalo na domaću kafu, naparfemisana, dugo iščekivana pisma. Pred očima mi se kroz Zoranov kibic fenster pojavila davnašnja Vojvodina sa svim svojim šorovima, novosadskim ulicama i lepim frajlicama. 

Ova zbirka priča je razglednica, portret Novog Sada onakvog kakvim ga je mogao opisati samo onaj ko je u njemu odrastao, dok je još bila varoš gde se znala svaka avlija i svaki šor. Gde velika reka pronosi lađe svakojakih zastava, ali i odnosi mlade duše još nenacrtanih brkova željne dokazivanja svoje muškosti. Gde se igra Picigen, igra u pesku tako svojstvena Novom Sadu i novosadskoj plaži, Štrand. Gde su najslađe komšijske trešnje i ringlovi i gde su najlepše devojke.

Puno je topline, ali i čežnje u ovim pričama za minulim vremenima, bivšim ljubavima, otrgnutim detinjstvom, izgubljenim prijateljima. 

U Zoranovim pričama se ćuti tišinom i razgovara pogledima, šminka osmesima, miriše vanilom, voli i grli sazvežđima. Njegov talenat se ogleda u lakoći pisanja, jednostavnim jezikom, bez suvišnih reči i upravo to mi je stvorilo žive slike pred očima kao da sam bila direktan svedok i saučesnik u svim ovim opisanim događajima. 

Dugo je Zoran Stojšin nosio svoju tišinu prepunu zapisanih reči, razgovora i priča koje su skromno virile iza njegovih leđa. Krajnje je bilo vreme da zauzmu svoje mesto i ugledaju svetlost dana!🌟📚

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana