Vesna Goldsvorti
“Černobiljske jagode”

“Černobiljske jagode” Vesne Goldsvorti čine fragmentirana nelinearna sećanja, baš onakva kakva nam nadolaze kada posegnemo za njima. I to ona svakodnevna, prijatna i manje prijatna koja su ostavila najjači utisak i istovremeno utisnula trag u oblikovanju autorkine duše. 

U svojoj 41. godini, suočena sa strahom za svoj život pred neobećavajućom dijagnozom i željom da svom dvogodišnjem sinu ostavi delić sebe kakvu nikada nije imao prilike da upozna, Vesna se priseća epizoda iz svog života u Beogradu, svog odrastanja, prvih ljubavi, putovanja, učenja jezika, školovanja, zabava, braka sa Britancem, života u Londonu i društvenih okolnosti koje su uticale na njenu sudbinu. 

Budući da sam rođena desetak godina nakon Vesne, pamtim samo kroz priču, mogućnosti putovanja, istraživanja sebe i sveta slobodno, bez granica. Mene je rat zatekao u najluđim godinama i, nažalost, nisam znala za drugu realnost, niti za bolji život. Prozor u autorkin život doživljavam kroz prizmu čežnje za onim što smo imali i što smo mogli biti i postati.

Kada je zadesila bolest, Vesna je osvestila koliki bol je u stanju da podnese, ali i koliku snagu i volju za životom pronalazi u majčinstvu. To je ono što je bio izvor njene energije, pokretač životnog točka i pisanja ovih memoara. Ono što izbija iz redova ove sjajne knjige je Vesnina hrabrost da se suoči sa svojom traumom, neverovatan duh kojim pleni, šarmantan, beskrajno duhovit i neizmerno inteligentan. 

“Oduvek sam imala izvesnu kameleonsku osobinu, koja je dolazila otuda što zapravo nikada nisam znala ko sam. Ako bih se zaljubila, tom muškarcu bih prišla kao studijskom projektu i počela bih u svemu da ga oponašam. Odgledala bih njegove omiljene filmove i  pročitala njegove omiljene knjige – ma kako bile glupe – i počela da pratim, a zbilja nekad i da igram, njegove omiljene sportove. Privatila bih njegov ukus u muzici i hrani, njegov način oblačenja i njegov akcent. I sada se sećam izraza užasa na licima svojih roditelja jednog leta, kad sam zbog plavokosog kontrolora letenja iz Dubrovnika iznenada počela da produžujem samoglasnike kako to čine na Jadranskoj obali. Izvesno duže vreme, izgledalo je da samo ako postanem neko drugi, mogu istinski da budem svoja. Mudre ljude to je pomalo zbunjivalo, oni manje mudri divili su se našim neverovatnim sličnostima.

Sve dok nisam počela da gajim ono parče divljeg mesa u grudima – moj tumorčić – uvek sam se srećna pretvarala u guštera ili u list, kako je situacija zahtevala. Onda, u četrdeset drugoj godini, a možda prvi put u svom životu, iznenada sam se osetila suviše umornom za takve igre. Više nisam marila da li se nekome dopadam ili ne. Tada sam otkrila da više uopšte ne mogu da menjam boju. Svoje belo telo ispružila sam na svom velikom zelenom listu, bez kose na glavi, kao ranjena gusenica. Bila sam slobodna.”

Černobiljske jagode su mnogo više od sećanja. To je portret jednog vremena i jedne zemlje koja više ne postoji. Vremena Jugoslavije, komunizma, vremena sličnostaležnosti, kupovine Leviski u Trstu, stopiranja, portret ondašnjeg Beograda i Londona, ali i slika besmisla rata koji je Vesna sa strepnjom posmatrala i izveštavala o njemu iz Velike Britanije. Iz iste, britanske perspektive, nastao je i ovaj roman, koji prevodom, čini mi se, nije izgubio Vesnin ton, niti duh. Njena dvostruka pripadnost obema narodima obogatila je ne samo njeno lično iskustvo, nego i ostavila značajan trag u memoarskoj svetskoj riznici. Napisane jednostavnim jezikom, bez želje da impresioniraju, “Černobiljske jagode” šarmiraju i prirastaju za srce.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana 

 

© 2024. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]