“Tog jutra, kad sam je mrzeo više nego ikad, mama je napunila trideset devet godina.”

Ovom uznemirujućom rečenicom započinje roman “Leto kada je mama imala zelene oči” Tatjane Cibuleak. I taj osećaj pratio me je duže vreme dok Aleksi pripoveda svoja sećanja na poslednje leto koje je proveo sa majkom. 

“Ćutali smo oboje gotovo vrišteći, a naše ćutanje beše teže od bilo kakve buke. Znali smo da če sve što će se dogoditi kasnije tog dana i tog leta biti zauvek.”

Majka i Aleksi su dve slomljene duše, dva bića koja su se izgubila zbog porodične tragedije, zbog nastalog rasula, zbog nedostatka ljubavi.. Kada je Mika, mlađa sestra, umrla, porodica je porinula za njom. Otac ih je napustio, a majka je više mislila na mrtvu Miku, nego na živog Aleksija. Sve to je dovelo do nervnog rastrojstva dečaka koji je tonuo samo dublje u svoju psihozu hraneći se tugom, ljutnjom i besom. Celog svog života bio je dete bez ljubavi i nije krio svoj bes prema majci zbog toga. 

“Mama je pozvala tatu, koji je došao kući pijan, a onda su me oboje odveli u bolnicu svađajući se. Baka nas je ispratila s praga, načinivši nam znak krsta nad temenom i trljajuči oči koje su upravo počinjale da slepe. Bio je to poslednji put kada sam još mogao da volim mamu, da mi je to dopustila.”

U svoja sećanja Aleksi zadire na predlog psihijatra kako bi razbio umetničku blokadu i nastavio da slika. Jer umetnost ga je promenila i spasila.

Ovaj roman napisan je poetskim jezikom koji prenosi snažne emocije, ali i sirovim jezikom koji pojačava doživljaj posledica skrhane porodice. U početku sam bila zatečena ovakvim govorom, a onda mi je bivala sve jasnija njegova svrha jer je verno dočarala Aleksijevu ranjenu dušu ogrezlu u psihozu. 

Ježila sam se i plakala dok sam čitala ovu knjigu i bila zamišljena još dugo nakon čitanja. Zamišljena zbog težine i odgovornosti roditeljstva, zbog nenamernih ili nesvesnih grešaka koje ostavljaju posledice, zbog osvešćivanja grešaka i traženja načina da se stvari isprave, objasne jer nikada nije kasno za to.

“Čudno je to kako mozeš da izgradiš novi život od onoga što ostane od drugih ljudi.”

Ovo je roman o praštanju, ovo je roman o ljubavi. I iako je prepun tuge i bola, volećete svaku stranicu, koračaćete Aleksijevim i majčinim trnovitim letnjim putem, i vidati se nadom i verom u oproštaj, u dan kada mamine oči neće više biti greška, nego će postati izdanci u očekivanju.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana