Stefan Bošković
“Ministar”

Prvo što sam zapazila u pisanju Stefana Boškovića je ironija i sarkazam. U svom romanu “Ministar” autor postavlja glavnog lika, ministra kulture u situaciju gde tokom umetničkog performansa slučajno ubija umetnicu. Apsurdno. A apsurd se tek pojačava u danima koji slede. Tačnije, devet dana. U tih devet dana, kao kroz devet Danteovih krugova pakla, autor vodi ministra kroz proces suočavanja sa posledicama svojih nepromišljenih postupaka.

I nije samo broj ono što čini paralelu sa Danteovim delom.

Dublje ulazeći u slojevitost Boškovićevog narativa, uviđamo da svaki ministrov dan, poput Danteovog kruga, predstavlja novu fazu introspekcije i suočavanja sa moralnim i etičkim dilemama.

Kao što Dante svoje krugove pakla koristi da istraži ljudske grehove, tako i Bošković koristi svaki dan da rasvetli tamne aspekte društva, politike i ljudske psihe. U Danteovim krugovima, grešnici se kažnjavaju u skladu sa svojim zemaljskim grehovima; u Boškovićevom romanu, ministar se suočava sa svojim unutrašnjim demonima i društvenim osudama koje njegovi grehovi izazivaju.

Takođe, paralela između Danteovih krugova i dana u Boškovićevom romanu ne prestaje na strukturalnom nivou. Oba dela istražuju teme kao što su izdaja, moć, ljubav, gubitak i pokajanje.

Dok Dante svojim putovanjem kroz pakao razmatra večne istine ljudske prirode i posledice koje naše akcije imaju na našu dušu, Bošković se fokusira na savremene manifestacije tih istih grehova u političkom i društvenom kontekstu, naglašavajući složenost savremene moralne neodređenosti i lične (ne)odgovornosti.

Danteov “Pakao” nam tako postaje metaforička pozadina ispred koje se odvija ministrova drama, osvetljavajući univerzalnost ljudske borbe sa grehom i moralom. Ministrova priča, bačena u oganj savremenog društva, ogleda se u večnom sukobu između naših najdubljih strahova i težnje ka iskupljenju ili, u njegovom slučaju, pokušaju da se izbori sa haosom koji sam stvara.

I “Ministar” i “Pakao” podsećaju nas na to da, bez obzira na vreme ili mesto, ljudska bića ostaju zarobljena u vlastitim krugovima samostvorenog pakla, često nesvesna da je izlaz možda samo u iskrenoj samorefleksiji i suočavanju sa sopstvenim delima. Stefan Bošković, poput Dantea, ne nudi lake odgovore, ali zato postavlja prava pitanja koja nas teraju na razmišljanje o suštini našeg postojanja i mesta kulture u savremenom društvu.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

© 2024. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]