Sanja Savić Milosavljević u uvodu u svoju zbirku “Brda” kaže da u svojim pričama ne piše o “velikim” događajima, a upravo to je ono što me je prikovalo za stranice ove knjige već od prve priče; veština da u svakodnevni događaj vožnje gradskim autobusom predstavi sliku našeg društva, kulture, trendova kao i potragu glavne junakinje priče za mestom koje će konačno nakon napuštanja zavičaja postati dom.

“Brda” čini 13 pripovedaka, naizgled nepovezanih, o 13 različitih sudbina, smeštenih u nama, tako poznate, životne sudbine.

Sanjina slikovita naracija obojena dijalekatskim govorom za svaku priču je projektovala pokretne slike, mini filmove. Njeni likovi su osobeni, pravi primerci naroda kakav jesmo i običaja koji su specifični. 

Uvek me je fascinirala lepeza karaktera u odnosu na podnevlja sa kojeg su. Brdo može iznedriti samo snažne, prkosne i snalažljive ljude koji imaju izraženu crtu borbe za opstanak, ali i one zadrte, pomodarne, koji kreiraju od svog života dobru sliku za narod, a ne za sebe i svoju porodicu. 

Tako su i i Sanjini likovi raznovrsni: od čaje ili čauša, preko nesnadjenih devojaka i njihovih još gorih porodica iz “vukojebine”, loših supružnika, očeva i majki, žena zarobljenih u lošim brakovima, “dobacivača”, tragičnih likova koji tako završavaju zbog nemogućnosti da budu prihvaćeni od strane porodice i društva… Svi oni sanjaju da pobegnu iz svojih običnosti i promašenosti i postanu neko i nešto.

Za neke od priča, da ne kažem sve, mi je bilo žao što nisu razvijene u romane jer bih o likovima kao što su na primer Nadija i Njegoš iz priče “Naši očevi, majke i njihova deca” i o razvoju njihovih sudbina čitala mnogo više.

Neobično obične sudbine ovih likova, prožete setom, ali i humorom, u meni su izazivale salve smeha i suza,  različite emocije od sažaljenja, tuge, ljutnje, radosti, do prepoznavanja istih sudbina u svom okruženju. Jer one jesu realne i još uvek se žive. One su portret svega onoga što nas je zadesilo kroz istoriju.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana