Knjiga “Voljeti i pustiti” Rachel Brathen me je potpuno rastavila na delove pa me sastavila, otvorila rane, sipala so na njih, a onda ih vidala i što je najvažnije, podsetila me je da je bol velika jer je ljubav bila velika.

Rachel je jogistkinja i u ovoj autobiografskoj knjizi “Voljeti i pustiti” piše o svom transformacionom razdoblju. Rachel je imala teško detinjstvo u kom je bilo previše trauma; rastanaka, sastanaka, pokušaja samoubistva majke, smrti…a za koje je nosila osećaj krivice. Kada je počela da radi na sebi i osvešćuje da sve što se dešavalo nije imalo nikakve veze sa njom, rešila je da krene svojim putem, ostavi komadiće prošlosti iza sebe i pronađe svoj mir.

“..ako se ikada nađeš na raskrižju, upitaj se što je najljepše što možeš učiniti iz ljubavi. A onda učini to.”

Knjigu sam čitala sve vreme plačući. Imam osećaj da je došla u pravom trenutku u moje ruke. Ponovo sam prolazila kroz gubitak svoje najbolje drugarice zajedno sa Rejčel koja je izgubila svoju, Andreu. Iako je prošlo skoro 7 godina od mog iskustva, nisam spremna da pričam na tu temu, a kamoli da se suočim sa tom novom realnošću. Imala sam osećaj da je svaka Rejčelina rečenica i deljenje tog njenog iskustva napisano baš zbog mene. Toliko mi je bilo poznato to neprihvatanje, traženje njenih delića u drugima, traženje znakova u prirodi, u muzici, u svetlu, dana kada sam se osećala besmisleno i mrtvo i onih kada sam se osećala gotovo normalno. 

Čitanje njene knjige pomoglo mi je da se prisetim onoga što sam već znala: svi osećamo isto. Samo ne uvek u isto vreme. Svi mi, u nekom trenutku u životu, prođemo kroz pravi pakao. Nisam bila sama.

“Naučila sam još jednu lekciju: pomiriti se s gubitkom znači da otpuštamo bol, ne i ljubav. Kad netko koga volimo premine, ostaju nam dovoljno blizu da nam daju neki znak kad to od njih trebamo, no dovolino su daleko da naraste neka nova ljubav. Ljubav nikada ne umire. Smrt je jednostavno prostran i prazan prostor koji sadržava svu ljubav koja je preostala. Ljubav uvijek ostaje.”

“Ljubav koju smo osjećali i bol koju smo iskusili oblikovale su nas, postale su našim sastavnim dijelovima. Provela sam nekoliko mjeseci pokušavajući i zamijeniti bolnu uspomenu radosnom, a onda shvatila da bi time samo iskusila još jedan gubitak. Bez obzira na to koliko žalovanje boljelo, i u njemu ima ljepote, u tome da sve osjećamo toliko intenzivno da si ne možemo pomoći a da svoja slomljena srca ne podijelimo sa svijetom. Žalost nam pokazuje to smo mi zapravo. Praznina koja preostane sadrži sav prostor koji je nekoć bio ispunjen ljubavlju.”

Volim svaku suzu koju sam isplakala prolazeći ponovo zajedno sa Rachel kroz tugovanje, volim svoj bol jer je bol zbog nje! Jer je ljubav bila velika pa je zato i bol. Volim sve ono što me je naučila ušetavši graciozno u moj život. Volim sebe kakva sam zbog nje jer ne bih bila ovde gde jesam da ona nije bila u mom životu. Volim što je postala deo mene i što je nosim svugde i u svakom trenutku sa sobom! Volim te moja supergirl, volim te moja Bobice.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana