Miroslav Vasin
“Lipe ne mirišu uvek isto”

Roman “Lipe ne mirišu uvek isto” Miroslava Vasina nisu samo hronika jedne porodice, nego i vojvođanski pejzaž zamrznut u vremenu naslikan živim bojama, ovekovečeni svedok života, istorije, ljudi i običaja kakvi su nekada bili. 

Središnju ulogu u Lipama ima Čurug – posebna vojvođanska varoš bogate i burne istorije, lepih krajolika sa karakterističnim drvoredima lipa, magičnom Tisom i njenim specifičnim žiteljima, Čuružanima, iskaljenim baš u tim i takvim okolnostima. 

Miroslav Vasin sa izuzetnom lakoćom pripoveda priču o porodici Šovljanski. Nisam mogla da ispustim knjigu iz ruku. Iako opisuje istorijski teška vremena od Majskog prevrata 1903. preko Prvog i Drugog svetskog rata, strahova, užasa, stradanja, bolesti i smrti do posleratnih kriza, sa akcentom na odnos Srba i Mađara, žive slike sa nepunih 600 strana proletele su mi pred očima u samo nekoliko dana. 

Ova knjiga je neusiljeni učitelj naše istorije. Spomenik stradalim i hrabrim vojvođanskim Srbima. Oda srpskom seljaku. Obavezno štivo.

“…ljudska duša je staza sa mnogo nepoznanica.”

I život je staza sa mnogo nepoznanica. Miroslav opisuje sliku i priliku jednog takvog vremena kada su se okolnosti života preko noći menjale. Kada je svako novo sutra bilo neizvesno. Kada se legalo u miru i budilo u ratu i obrnuto. Kada su život i smrt hodale podruku. Ali ono što je u fokusu u tim suludim, ratnim vremenim je ljudskost i prijateljstvo porodica Čordaš i Šovljanski. 

Prve komšije, najbolji prijatelji, Miloš i Danilka i Pišta i Marija, zajedno su prošli radosti i proslave, najveće tragedije i tugovanja, strah za goli život koji nikada nije mogao da umanji ljubav, slogu, spremnost da se pomogne i poštovanje koje su imali jedni prema drugima. I to njihovo prijateljstvo svetlost je koja obasjava čitav roman.

Priča počinje pedesetih godina prateći lik čobanina Save Šovljanskog. Vraćajući se u prošlost, u vreme Savinog rođenja, saznajemo da je on treći sin Miloša i Danilke Šovljanski. Tada su Uroš i Radivoje dobili mlađeg brata, iako su se roditelji nadali devojčici. Ta želja ispunila im se dolaskom mezimice Jelene na svet. Istovremeno sa Urošem i Savom, njihovi prijatelji Čordaši dobili su Zoliku i Atilu. Prijateljstvo se sa očeva prenelo na sinove. I to nije jedino što su delili. Mnoge radosti i tuge zadesile su ove dve porodice tokom perioda od pedeset godina koliko ih ova priča prati.

A lipe kao nemi svedoci tog vremena ludila među ljudima, pomahnitalosti, bezdušnosti, ali i plemenitosti, požrtvovanosti i ljudskosti, ne mirišu uvek isto. Ali odišu nadom i verom u ljude! U smisao i svrhu našeg postojanja. U dobro u ljudima. I nadu da svaku ranu koju nam život nanese, ljubav može da isceli. 

U ime te ljubavi i lepote kojom je obasjala ovaj svet, ove reči posvećujem Miroslavljevoj ćerki Jeleni, prerano otišlom anđelu. 

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

 

© 2024. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]