Magdalena Blažević
“U kasno ljeto”

“Osjetite li miris stare slame?…zemlja je izgažena i hrđava, smrdi na sumpor i željezo…Tunel miriše na žute prašaste cvjetove i hladnu potočnu vodu…Tap, tap, tap, tap…Zrak zatutnji i šuma se zamrači…Uz polje rascvjetani glog miriše na gorke bademe…Mirišemo na svježi kvasac…Mirišemo na rastopljeni šećer…”

U knjizi “U kasno ljeto” Magdalene Blažević sve je tako opipljivo da se lepi za prste. I život, i boje, i mirisi, i zvukovi, i radost, i strah, i smrt, i nemerljiva tuga.

Radnja romana smeštena je u leto i to ono kasno koje nosi žal za lepotom koja prolazi i za svim onim što tim letom u bosanskom selu sa sobom odnosi. A odnosi ono najvrednije što čovek doživi na ovom svetu.
I baš kao što je život užasan i divan, takvo je čitanje ove Magdalenine knjige. Od prvog poglavlja, shvatamo da je neizbežnost onoga što sledi prisutna.

“Zovem se Ivana. Živjela sam četrnaest ljeta, a ovo je priča o poslednjem.”

Ali se čitanjem slikovitih opisa zanesemo, ponadamo se da ta lepota i živost moraju prevladati, mogu pobediti smrt. A onda se iznova i iznova slamamo. U isto vreme, sve miriše i sve peče i užasno boli.

“Je li itko javio ljetu da sam umrla?”

Oduševila me poetičnost Magdalenine rečenice, njen spori ritam i višedimenzionzionalna slikovitost. Sve je gusto i natopljeno toliko snažnim emocijama da sam imala osećaj da i taj bosanski kamen plače dok piše o njemu.

Ova antiratna i beskrajno potresna priča doneta glasom ubijene devojčice postaje spomen na strahotu koja se dogodila 16. avgusta 1993, postaje podsetnik na posledice koje donosi ludilo rata i opomena čovečanstvu zbog smrti svakog deteta i u ovom današnjem obesmišljenom vremenu.

Za mir i život s radošću,
Vaša Tatjana

© 2024. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]