Samo je nekoliko velikih događaja u životu: rođenje deteta, rođendani, punoletstva, polazak u prvi razred, diplomiranja, venčanja… Sve ostalo su svakodnevne sitnice kojih nismo uvek svesni, a koje život znače.

Ova topla knjiga Lorenca Maronea “Sitnice koje život znače” podseća nas upravo na to koliko nam je malo potrebno da bismo bili srećni. Ova knjiga mi je pružila neverovatno zadovoljstvo čitanja, razgalila me je i usrećila ovom pričom o sedamdeset sedmogodišnjem mrgudu.

Mogla sam da osetim italijanski duh u neopterećenom stilu Maroneovog pisanja, u prikazanoj slavi života i veštini uživanja u tom našem najvećem daru ikada.

Čezare Anuncijata je ciničan i podrugljiv čovek koji nema apsolutno nikakvu želju da se bilo kome dopadne. Štaviše, starost mu je alibi da se ponaša kako hoće i radi šta hoće. Zato uvek govori ono što misli, i kada zna da ne bi trebalo. Ipak, u odnosu sa svojim najvažnijim, ćerkom Zvevom i sinom Danteom, iako zna šta bi trebalo da kaže, te reči ne može da prevali preko svojih usana.

“Tačno, mrzovoljan sam, i ako neko od moje dece bude imao hrabrosti da se popne na onu skalameriju s koje se drže propovedi, pa bude krenuo da nabraja moje vrline, ne verujem da će me opisati kao druželjubivog. Ne mrzim ja ljude, samo sam previše obuzet sobom da bih se brinuo o drugima.

To je i Katerina uvek govorila: „Nisi ti zao, samo si sebičan.” Nikad se nisam slagao s tim. Sebičan čovek samo gleda da njemu uvek bude sve potaman, a meni nikad nije bilo sve potaman. Omanuo sam čak i kao sebičnjak.”

Anuncijata me je podsetio na Uvea. Obojica, kao da žele da svojim ponašanjem odbiju ljude oko sebe i da se predstave lošima, a opet, magnetično ih privlače. 

Čezare živi usamljeničkim životom i svoje penzionerske dane provodi po svom, bez puno kontakta sa decom, bez neke velike želje da provodi vreme sa unukom, a bira da ga provodi u društvu vremešne prostitutke, Rosane. To je ono kako Čezare izgleda svojim predstavljanjem, svojom površinom. Ono što otkrivamo o njemu čitajući, topi i najtvrđa srca. 

Iako ističe sebičnost u prvi plan i sebe želi da predstavi lošim, konstantno sam osećala simpatiju prema Čezareu. Zbog načina na koji vidi Zvevine probleme u braku i ponaša se da ga se ne tiču, zbog načina na koji se ljuti na Dantea jer ovaj ne želi otvoreno da mu prizna da je gej, zbog načina na koji izbegava svoje stare komšije mačkarku Eleonoru i Marina, a opet je tu uvek za njih, i zbog načina na koji vidi svoju novopridošlu komšinicu, Emu. Upravo je Ema otključala Čezareova sećanja na bogato životno iskustvo, ali i kajanja i učinila da ne okrene glavu kako od njene problematične bračne situacije, tako i od svoje šanse da napravi korenite promene u svom životu.

“Pokušajte da se zagledate u živote drugih ljudi, da prelistate stranice neostvarenih želja, kajanja, grešaka. Među takvim stranicama jedno nikada nećete naći: decu.”

Predstavljajući nam sve svoje životne greške, ponašajući se ponekad potpuno budalasto i sebično, Čezare nas zapravo uči kako nikada nije kasno da promenimo i popravimo svoje greške u životu.

“Celog života veruješ da će se jednog dana dogoditi ono čemu se nadaš, osim ako na vreme ne shvatiš da život nije tako romantičan kao što si mislio. Istini za volju, snovi umeju i da pokucaju na vrata, ali samo onima koji se potrude da ih prizovu. U suprotnom budi siguran da ćeš večeri provoditi sam.”

Dirnuta sam ovom predivnom knjigom. Sadrži toliko jednostavno napisanih, a snažnih životnih mudrosti. Ispisala sam sebi stranice i stranice citata kojima želim da se vratim jer me podsećaju koliko je život u svojoj jednostavnosti lep!

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana