Karlos Marija Dominges
“Kuća od papira”

Knjige su za mene više od predmeta, one su dragocenosti koje opsesivno skupljam i sebično čuvam. One su moji učitelji kojima pristupam sa velikim poštovanjem i zahvalnošću. One su moje sigurno mesto u kom pronalazim mir, zabavu, utehu i životne mudrosti. One su bića koja na mojim policama žive sopstvene živote, čuvajući trag vremena u kom sam ih čitala. Neke su mažene i pažene, neke su mene mazile, pazile i spasile. Neke sam oštetila čitajući ih, a neke su mene oštetile. 

Iz sličnih razloga i poštovanja, ali i opsednutosti knjigama, nastao je ovaj kratak i veoma lep roman Karlos Marija Domingesa “Kuća od papira”. 

Na samom početku romana napominje se: “Knjige menjaju sudbine ljudi.” I sigurna sam da svako od vas ko čita ove redove, zna da je to istina. 

Radnja knjige “Kuća od papira” započinje pričom o profesorki Blumi Lenon koju je udario i usmrtio auto dok je čitala poemu Emili Dikinson. Oko celog događaja obavija se veo misterije kada narator priče, kolega i profesor koji je trebalo da nasledi Blumu na katedri za hispanske jezike, prima njenu pošiljku u kojoj se nalazi čuvena knjiga Džozefa Konrada “Linija senke”. Stvar ne bi bila toliko zagonetna da knjiga pored posvete na sebi nije imala i tragove cementa.

Krenuvši u potragu za pošiljaocem, profesorovo delanje pokreće priču o kolekcionarstvu koje prevazilazi granice razuma, ali i ljubavi prema književnosti koja prevazilazi okvire knjiga, naseljava realne živote onih koji je čitaju i preklopivši se sa stvarnošću, doživljava neočekivane podudarnosti.

“Ali, dođe trenutak kad knjige neprimetno pređu granicu, kad njihov broj postaje impozantan, a stari ponos se pretvara u agresiju jer prostor uvek predstavlja problem.”

“Priznajem da su me neka mišljenja stavila na probu, ali, čitalac je putnik na putovanju koje je već ranije pređeno. I beskrajno. Drvo je već opisano, i kamen, i vetar u granama, i nostalgija za tom granom i ljubavlju kojoj je pozajmila svoju senku. I ne nalazim veću sreću od prelistavanja knjiga po nekoliko sati dnevno, jer bi mi u suprotnom slučaju ljudsko vreme izgledalo besmisleno. Jedan život nije dovoljan za prelistavanje. Ukrašću pola Borhesove rečenice: „Biblioteke su vrata vremena.””

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

© 2024. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]